Успело осавремењивање

„Др”, једну од последњих Нушићевих комедија (1936), карактерише изражено присуство водвиљских елемената, усковитлани ритам откривања тајни и низа неспоразума из недавне прошлости. Нушић се и овде указује као суверени аналитичар нашег менталитета, односно поуздан и бескрајно духовит тумач живота.

Редитељ Јагош Марковић се одлучио за осавремењивање текста, његову транспозицију у Србију модерних бизнисмена, ослоњених на електронску комуникацију. Сцена стилизовано представља дом Цвијовићевих (сценограф Борис Максимовић). Централни простор је окружен низом камуфлираних врата, а дугачке степенице упадљиво истичу долазак гостију, при чему је, понекад, њихова употреба и извор комике (када долази гђа Драга). Костими су такође стилизовани (Божана Јовановић), у функцији подвлачења особености ликова: истичу њихову скромност (Велимир), ноншалантност (Милорад), тежњу ка ауторитативности и достојанствености (др Рајсер), или забрињавајућу количину неукуса (Мара, Славка, Сојка).

У првом делу представе доминира утисак о трагикомичној гротескности ликова и радње. Са све бржим, вратоломнијим развојем догађаја и безнадежним запетљавањем ситуације, а нарочито са појавом Кларе, представа се претвара у жестоку пародију, која се завршава вишеструким хепиендом и дидактичким тоновима. Предраг Ејдус у улози Животе Цвијовића, углавном спољашњим, јарким цртама, обликује трагику и апсурд његовог понашања, јасно га постављајући као тужну жртву својих суманутих поступака. Радмила Живковић уверљиво игра Животину супругу Мару, сасвим уздржану, безличну, дубоко фокусирану на послове у кући. Она је скоро све време на сцени, најчешће без речи, као некаква авет, са постојаном гримасом која изражава одсуство њене чврстине, па и идентитета, односно сталну стрепњу од свог мужа.

Александар Срећковић ствара лик сина Милорада са највише реалистичких средстава. Он је лезилебовић и расипикућа, али и један од најсамосвеснијих ликова у представи, ограђен од очевих идиотских захтева, па се у том смислу може разумети Срећковићев дистинктивни,  реалистички манир игре. Ивана Шћепановић игра ћерку Славку, још једну жртву очевих паланачких тежњи ка насилном стицању друштвеног угледа. Редитељском интервенцијом, у представи је Славка балерина, очигледно због очевог инсистирања. Крупна и трапава, она круто и механички плеше, карикирајући грациозност и елеганцију, што, у целини, истиче гротескност улоге која јој је наметнута.

Лик Кларе јасно је постављен као персонификација Европе, елегантна је, скупа, манипулативно заводљива, прагматична, користољубива, промискуитетна (Ивана Жигон). Глумица крајње извештачено, аутоматизовано и репетативно, изговара гомиле фраза, на различитим језицима, проблематизујући тако њихову суштину. Оваквим, врло занимљивим, концептом лика Кларе, редитељ даје коментаре на нашу актуелну политичку ситуацију, дубље осавремењујући текст.

Прилично разнобојан, живописан корпус ликова у представи допуњују и врло смешна, радикално театрализована гђа Драга (Јелисавета Саблић), сасвим унезверене Спасојевићка (Александра Николић) и Протићка (Олга Одановић), уздржан и скрупулозан Велимир (Ненад Маричић), тетурави саветник Благоје (Бранко Видаковић), застрашујуће самоуверена Сојка (Наташа Нинковић) итд.

Реконтекстуализацијом Нушићеве комедије у данашње време модерних технологија и питања европских интеграција, оправдава се њено постављање на сцену. Иако се редитељу можда може замерити извесна стилска некохерентност, односно чињеница да су ликови остварени сасвим различито, скоро сваки за себе, реч је о успешној представи која веродостојно и сценски атрактивно транспонује пишчеве идеје. Падом у лавиринт незгода, актери се губе и тетурају, у потрази за равнотежом. На крају се проналазе, што се приказује без ироније и горчине, јер аутори представе имају разумевања и саосећања за своје ликове, без обзира на њихове бројне мане и посрнућа.