Замке јаког динара

Динар је јуче био највреднији ове године у односу на евро. Коштао је 78,7 динара, колико и у децембру прошле године. Али, на светском тржишту, евро расте у односу на готово све остале конвертибилне валуте – долар, швајцарски франак или јапански јен. Да ли то Србија „девалвира” тренутно најјачу светску валуту, а гуши се у двоцифреној инфлацији?

Шта се то догађа са нашим новчаним, али и економским системом? На једној страни, наш динар добија на вредности, али ми плаћамо све скупље гориво, храну и остале животне потребе. Има ли то везе једно с другим?Какодаобичанграђанинразмрси ове економске апсурде?

Економија, по много чему, личи на систем спојених судова. Притиснеш на једној страни, на другој дође до раста. Свеједно чега. Тако је и код нас. Ми смо мала отворена привреда која по многим обележјима није део светског привредног и економског мозаика. Зато се и дешава да у условима велике понуде девиза, због страних директних инвестиција, приватизације, докапитализације банака, али и високих девизних дознака дијаспоре, динар расте. Нико није луд да за евро плати 90, ако може да га купи за 78,7 динара. Да ли му је то реална цена? У овом часу нема реалније. Тржиште, такво какво јесте, том ценом га је одмерило.

Друга је сада ствар, каже за наш лист професор Економског факултета у Београду др Ђорђе Ђукић, што је својевремено пропуштена прилика да се пронађе бољи и ефикаснији система за вођење курсне политике. Коначно, и све земље у транзицији су прошле готово истоветним путем. Суочиле су се са реалним растом курса националних валута.

Наш проблем више је, наставља др Ђукић, што се НБС у самом старту определила за вођење антиинфлационе политике, као приоритет приоритета, а курс пустила да плива. Све у складу са праксом осталих земаља. Одабирући такав задатак, НБС је у први план избацио модел такозване циљане инфлације. И рекао да ће инфлацијабити од четири до осам или три до шест процената. И шта се догодило?

Због „урођене” конструкционе грешке, НБС маши тај циљ. Или је испод или изнад задатих капија. Вођење циљане стопе инфлације подразумева и практично и теоријски савршен склад мера владе и НБС, а то гувернер ни у једном часу није имао. А како је кренуло, неће га ни имати.

Тако нам се догодило да гувернер Јелашић, у жељи да оствари што нижу стопу инфлације, повећава референтну камату, поскупљује новац привреди и грађанима, курс пада, јер је препуштен судбини понуде и тражње на малом и локалном тржишту, а инфлација расте. Инаћење владе и централне банке у вођењу одговорне укупне економске, а потом и монетарне, а то значи и антиинфлационе политике, неко мора да плати. А ко други до њени грађани и привреда.

За нашег обичног грађанина, који сваки дан са зембиљем иде на пијацу или до прве бакалнице, курс евра или долара није од пресудне важности. Малу плату или скромну пензију он добија у динарима. Њега више боле свакодневна поскупљења и срозавање куповне снаге динара, јер за исте паре све мање може да пазари.

Али, у исти час држава се не понаша тако. Она троши као да су јој буџет и фондови препуни. Дели плате и остале принадлежности шаком и капом. Пошто јој је мало и оно што редовно притекне у касу, без зазора троши и приватизационе приходе.

У таквим околностима гувернер, због повећане тражње и вештачки изазване куповне моћи једног броја грађана, опет посеже за рестрикцијама. Подиже референтну каматну стопу на тренутних 15,75 одсто, која по свему судећи није крајњи домет, иотежава грађанима и привреди долазак до зајмова. И ту се круг полако затвара.

На нашем малом тржишту, које ни по чемуне може да се упореди са светским, јер смо готово у потпуности ван њега, имамо праву буру у чаши воде.Невоља је у томе што смо сви ми који живимо на овом простору у истом животном чамцу који се опасно љуља.

Влада која се управо формира требало би, у сарадњи са НБС, да зна како да ту буру стиша и да пронађе фину економску меру за уравнотежење основних макроекономских параметара – од раста економске активности и потрошње, преко цене новца и курса до инвестиција и раста стандарда.

То, дабоме, није лако, поготово ако се не жели, али нико не сме да каже ова земља нема тог искуства. Довољно је сетити се 24. јануара 1994.