„Лисабон” заглавио и у Берлину

То очигледно нико није очекивао: председник Немачке Хорст Келер одбио је да стави свој потпис на документ о ратификацији споразума о реформама ЕУ из Лисабона.

Учинио је то на сугестију Уставног суда из Карлсруеа и тиме ударио политички шамар канцеларки Ангели Меркел. Фамозни споразум, који се већ насукао на ирске хриди, представља њен најважнији спољнополитички подухват, који се наједном и неочекивано суочава са проблемима у завичају немачке канцеларке.

Ако потезом шефа државе можда и није доведена у питање судбина „Лисабона”, јесте, по свему судећи, планирани рок за његово ступање на снагу, 1. јануар 2009. Председник републике Хорст Келер ће, наиме, пре него што посегне за пенкалом, сада морати да чека на „зелено светло” Уставног суда, а оно би могло да се упали, како се процењује у Берлину, тек (и најраније) на пролеће.     

Представници владајуће коалиције социјалдемократа и конзервативаца реаговали су жучно и жустро на одлуку шефа државе, уз констатацију да је Келер тиме дао „лош сигнал” и пружио охрабрење евроскептицима којих, кад је посебно и конкретно реч о споразуму из Лисабона, (и) у самој Немачкој има све више. Поздравили су је, међутим, представници опозиције, као промишљен и државнички чин.

Нарочито гласно и готово слављенички учинили су то први људи левице, приписујући себи у заслугу и „етапну победу” против споразума из Лисабона, уверени да је тиме отворен пут и до коначне победе: међу тужбама које су стигле у Карлсруе, и биле разлог за одлагање очекиваног потписа председника републике, нашла се и она коју је срочила и упутила најмлађа странка на немачкој политичкој сцени.

Тако су се у „походу на Лисабон” у Немачкој удружили ултраконзервативци (десничари) и ултралевичари. Пре Грегора Гизија, једног од лидера левице – уз неприкосновеног Оскара Лафонтена – табак је, наиме, пресавио и један од првака ултраконзервативне (и владајуће) Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) из Баварске, посланик Бундестага Петер Гаувајлер.

Стигле су и још неке тужбе независних правних експерата који, такође, тврде да је Лисабон „у сукобу са немачким уставом” и упозоравају да би Брисел његовом реализацијом преузео (нека) права и овлашћења која морају остати у надлежности суверене државе.

Хорст Келер се у истоветној ситуацији нашао и 2005, поводом „историјског пројекта”, првог устава Европске уније. Председник је, такође, био упозорен из Карлсруеа да сачека са потписом и овером на одлуку Уставног суда пред којим се налазила и тада тужба већ споменутог Петера Гаувајлера. Уследила су два референдумска „не” заредом, француско и холандско. Устав је коначно „стављен на лед” и Келер је избегао крајње неугодну ситуацију.

Владајућа коалиција је овога пута, иако се знало за тужбе против Лисабона, очекивала да ће се шеф државе понашати друкчије него 2005. Веровало се, наиме, да ће потписати споразум о реформама, не обзирући се на поступак пред Уставним судом. То је формално било могуће. Келер, очигледно, није, међутим, хтео да ризикује и, у случају да Уставни суд потврди оправданост тужби, изложи високу, такође уставну, председничку функцију бламажи.

Преузео је, међутим, и овим потезом велики ризик и да, можда, угрози шансе за поновни избор за шефа државе у мају 2009. У питању је, наиме, велики политички улог. Ангела Меркел је сав свој политички капитал на старту свог мандата бацила на спасавање онога што се још могло спасти из пропалог и првог устава ЕУ. Сви су и на сав глас хвалили њен ангажман у стварању лисабонског споразума, уз уверење да је тиме европска фамилија избегла дубоку кризу и могућу парализу. Уследило је, међутим, реско и болно ирско „не”, а убрзо, на „живу рану”, неочекивани проблем са Келеровим потписом који блокира Немачку, као покретачку снагу ЕУ, и сужава маневарски простор амбициозне Ангеле Меркел. Она је минулих дана срчано инсистирала на убрзаној ратификацији споразума из Лисабона, без обзира на оно што се догодило у Ирској.