Километар аутопута од два до пет милиона евра

Ако се Србија одлучи да гради аутопут Хоргош–Пожега, морала би да за километар ове спорне аутостраде издвоји од два до пет милиона евра, што би укупно државу коштало око 1,7 милијарди евра, ако је судити по најновијој рачуници конзорцијума „Алпина–Пор”.

Километар аутопута у просеку кошта од два милиона у Војводини и на деоници Обреновац–Љиг, а прилично комликована деоница Чачак–Пожега, са бројним тунелима, кошта око 400 милиона евра или пет милиона по километру.

Требало би подсетити да је у време уговарања посла између Владе Србије и аустријског конзорцијума јавности презентована сума од 1,3 милијарде евра, уз податак да трошкови изградње стају око 900, а одржавања саобраћајнице 250 милиона евра. Тада је дакле просечна цена километра аутостраде, дуге укупно 254 километра, износила 3,54 милиона евра, али је новац због кризе на тржишту капитала, као и материјал, у међувремену поскупео.

Будући да је министар економије Млађан Динкић изјавио да новац за Србију није проблем, нејасно је зашто држава до сада није сама, ако је већ могла, започела изградњу саобраћајнице која ће очигледно бити још један врућ кромпир за нову владу. Динкић, међутим, сматра да 106 километара леве траке аутопута Хоргош–Нови Сад може без проблема да се изгради из буџета, а да се 148 километара од Београда до Пожеге, односно Ужица (будући да је Динкић својевремено предложио да се траса аутопута продужи до подножја Златибора) финансира из приватизационих прихода, кредитним задуживањем и емитовањем обвезница.

Такође, и економиста Мирослав Прокопијевић, директор Центра за слободно тржиште, сматра да држава не сме да пристане на условљавање концесионара, јер тражење гаранција за проток саобраћаја није ништа друго до механизам помоћу кога концесионар покушава да из државног буџета испумпа паре.

– Државно финансирање аутопутева можда није најсрећнији модел, али је у оваквој ситуацији најприхватљивији. Далеко повољније би било када бисмо изградњу аутопута понудили на аукцију или тендер неком приватнику, односно фирми којој би та саобраћајница остала у трајном власништву. Многи аутопутеви у Америци и Европи су изграђени управо на тај начин. Концесија није лош начин, али под условом да се уговором добро прецизирају права и обавезе концесионара. Најгори начин је да се држава задужује и финансира инфраструктурне радове – објашњава Прокопијевић.

Руковођен примерима Мађарске и Хрватске, министар економије био је крајње искључив рекавши да уговор о концесији треба раскинути на првој седници нове владе. Он је подсетио да су Мађари, својевремено због пропуста приликом потписивања уговора, морали из буџета да плате 1,5 милијарди евра.

Наиме, држава је концесионару гарантовала одређени проток саобраћаја на аутопуту Будимпешта–Беч, а када је планирани број возила изостао, концесионара је морала да обештети буџетским новцем. Због тога је и пала влада Виктора Орбана.

И Хрватска такође има слично искуство са неуспелим концесијама. Иако је концесионар процењивао да путни правац Загреб–Сплит није исплатив, држава је одлучила да га сама финансира и за две године изградила 250 километара аутопута задуживши се две милијарде евра код међународних финансијских институција.

Подсетимо, камен спотицања за спорну концесију управо је инсистирање Дојче банке и концесионара „Алпине” и „Пора” да им држава гарантује одређени проток возила на аутопуту и да им надомести мањак прихода, сваки пут када промет падне на аутопуту Хоргош–Пожега. Због тога је Млађан Динкић предложио раскидање концесије, док Михајло Марковић, који је у преговорима за концесију заступао владу, сматра да за то не постоји оправдан разлог, јер рок за затварање финансијске конструкције истиче тек крајем године.

– Ако би Влада Србије сада раскинула уговор о концесији сигурно би се та одлука нашла пред међународним арбитражним судом – рекао је Марковић и нагласио да према одлуци владе од 31. марта концесионар има рок да до краја ове године обезбеди финансијску конструкцију за изградњу аутопута Хоргош–Пожега.

Он сматра да је предлог министра економије исхитрен, јер, како подсећа, одлуком владе до краја јуна је требало да се окончају преговори са Дојче банком о условима које је та банка поставила да би финансирала концесионара, а да концесионар има могућност да до 31. децембра, када му истиче рок за затварање финансијске конструкције, нађе другог финансијера или да обезбеди средства да сам финансира цео пројекат.

У Министарству финансија, које је иначе најмеродавније да оцењује економску оправданост концесионарових предлога, јуче нам је речено да захтеви за промену уговора изискују детаљну анализу и да о томе ипак треба да се изјасни нова влада.

У сваком случају промена концесионог уговора, према мишљењу Горана Питића, председника Управног одбора Сосијете женерал банке, била би лош сигнал за друге инвеститоре.

– То даје право и другим инвеститорима да очекују и траже специјалне аранжмане. Питање за мериторне стручњаке гласи: да ли нам је тај путни правац до Пожеге највећи приоритет? Или су то неки други коридори јер залог је ретко „породично сребро” – путарина са деонице Београд–Нови Сад – рекао је Питић недавно у интервјуу Политици, а јуче је у телефонском разговору додао да је чудно што концесионар тек сада поставља питање саобраћајне оправданости.

– То више говори о намери концесионара да концесија буде раскинута – истакао је председник Управног одбора Сосијете женерал банке.