Почетак „пријатељске кохабитације”

Кандидовањем Мирка Цветковића за председника владе, први пут од демократских промена, 5. октобра 2000. године, Србија ће имати председника државе који је јача политичка личност од премијера. Такође, први пут су ове две функције припале истој странци.

Овакав постизборни расплет, који Зоран Стојиљковић, професор Факултета политичких наука, назива „пријатељском кохабитацијом”, према мишљењу политичких аналитичара, омогућиће да власт у коју је ушло много партија функционише много лакше него да су премијер и председник из различитих странака.

„Србија је земља полупредседничког система, са релативно ограниченим, али ипак значајним функцијама председника. Самим тим што је непосредно биран, Борис Тадић нема искључиво протоколарне дужности. Избором Цветковића смањиће се неки ривалитет који постоји између председника и премијера, између две главе власти”, сматра Стојиљковић.

Он подсећа да је у претходним годинама након петооктобарских промена премијер имао доминантну позицију, односно био практично најјача политичка личност. Најпре је то био Зоран Ђинђић, а затим и Војислав Коштуница. То је, како каже, практично био систем без председника и тек доласком Тадића „Србија је добила неког председника”.

„Ово је први пут ситуација у којој имате ’нормалног’ премијера, који није кључни политички лидер, који је стручњак за економију и финансије и практично је нека врста погодности да имате релативно јаког председника који је из те странке”, каже Стојиљковић и додаје да би земља била у невољама када би, рецимо, председник био радикал, премијер из ДС-а и при томе кабинет био састављен од министара из више партија.

Мартин Брузис, стручњак за Балкан из минхенског Центра за примењена политичка истраживања, као занимљиву сматра, како је он види, тенденцију приближавања Србије председничком систему власти, истичући да би то могло буде „успешно стратешко решење за проблеме са којима се суочавају креатори политике у Србији”. „С једне стране, морају да воде ефикасну владу и организују техничке припреме за улазак у Европску унију. Због тога би и Цветковић, као искусан и компетентан стручњак и технократа способан да организује техничку страну приближавања Србије ЕУ, могао да се покаже као изврстан избор”, казао је Брузис Би-Би-Сију, а преноси Танјуг.

Према мишљењу овог аналитичара, Борис Тадић би истовремено, као председник, „имао већи маневарски простор за решавање крупних стратешких питања и проблема високе политике у Србији – шта чинити са Косовом, како се односити према Хашком суду и слично”.

Стојиљковић и др Миодраг Радојевић, из Института за политичке студије, сматрају, међутим, да Цветковићу донекле може бити мана чињеница да се ради о човеку који нема политичког искуства што је иначе битно за обављање премијерске функције. „Ипак, неке његове људске особине и рад су га кандидовали за то место”, каже Радојевић и додаје да је премијерска функција добра одскочна даска за даљи професионални успон.

Он истиче да је за стабилност политичког система добро када су премијер и преседник из једне партије, јер се тиме предупређује могућност уставних блокада. Међутим, како истиче, ту стабилност ипак може да наруши врло компликована структура владе са великим бројем министарстава и партија које су добиле ресоре.

Радојевић напомиње, да стабилна извршна власт не значи да ће она бити и демократска.

„Видећемо како ће ова власт функционисати. Мана оваквих ситуација може бити у томе што чак и када влада или председник вуку неке погрешне потезе друга страна може то аминовати ако припадају истој политичкој опцији. С друге стране, треба имати у виду и то да ову владу ипак чини већи број партнера”, каже Радојевић.

Мартин Брузис сматра да је управо због тога што је влада врло хетерогена и што је чине различити политички табори и струје „више него могуће” да дође до конфликта између различитих министарстава надлежних за мање ресоре.

„Стабилност и опстанак овакве владе увелико ће зависити од улоге коју ће имати премијер и председник као кључни центри моћи унутар владе Србије”, процењује Брузис.