Чудесна судбина Јелисавете Начић

У специјалној осмомартовској епизоди, онлајн диван „Београда за почетнике” у Ранчићевој кући, седишту Центра за културу Гроцка, посвећен је истакнутој жени националне историје, пројектанткињи неких од архитектонских симбола наше престонице који су, сви до једног, данас културна добра.

На Дан жена, који се широм света обележава 8. марта у спомен на борбе за економску, политичку и социјалну равноправност жена са мушкарцима, диванило се о Јелисавети Начић, архитекткињи, која уписује и завршава архитектуру на београдској Великој школи као прва и једина жена у првој генерацији студената. А како је на прелазу векова текла „Чудесна судбина Јелисавете Начић”, публика је сазнала у онлајн трибини са Смиљаном Попов, новинарком и ауторком серијала, и гошћом Бојаном Ибрајтер Газибаром, историчарком уметности-конзерватором из Завода за заштиту споменика културе града Београда, која је истраживала живот и рад ове знамените градитељке.

Радећи у занимању до тада „резервисаном” за мушкарце, Јелисавета Начић је пре једног века уређивала Калемегдан и Теразије као главни градски архитекта, први кога је Београд имао. Београду је оставила и прву модерну школу, као и прве стамбене зграде на Балкану, а пројектовала је и цркве, што жене никада до тада и никада после ње нису радиле.

Реч је и о првој жени која се запослила у државној служби – иако није служила војни рок, што је био тадашњи, тешко премостиви услов, али и жени која је својим радом, индивидуалношћу и интегритетом била трн у оку патријархалној српској средини с краја 19. и почетка 20. века. Љубав свог живота упознала је у логору у Првом светском рату, и на тако страшном месту родила ћерку. Окружење није благонаклоно гледало на љубав Српкиње и Албанца, иако су њеног супруга, књижевника Луку Лукаја, звали „Албанац који је волео Србе”. Волели су се до краја живота, али су их друштвени и верски корени у смрти раздвојили – она је сахрањена на православном, он на католичком гробљу...