Незвани гост

Реаговање на текст „Четврти (вероватно не и последњи) пут о ’Злочину и казни’”, „Политика”, 5. 3. 2021.

Крајем прошле године писах о малтретирању седам начелника ВМА због изреченог става о противепидемијској борби. Упоредих ћутњу која је пратила њихов прогон са немом реакцијом стручне јавности на избацивање са Медицинског факултета „12 великих професора” пре скоро 70 година. Истакох да је у оно револуционарно време било опасно јавно се оглашавати, али да данас више не мора да се повија глава.

Настала је полемика са председником Српског лекарског друштва (СЛД) проф. Радојем Чоловићем, нажалост махом сведена на питање одговорности за давне, уместо за актуелне догађаје. Сада се на ту размену мишљења на чудан начин надовезује проф. Душан Шћепановић (у даљем тексту Д. Ш.). Покушајмо да разумемо његове аргументе.

1. Он ми даје за право што пишем о давно минулим „срамним догађајима ... када су само због политичке неподобности најурени корифеји медицине!” У следећој реченици ми, међутим, замера: „И оптужује без ваљаног разлога врхунског хирурга академика Чоловића за нечињење.” Треба ли рећи да је колега Чоловић у то време полазио у основну школу и да нико разуман не може да му пришије такву бесмислицу?

2. У свом првом тексту нисам помињао ни проф. Чоловића, ни СЛД, а касније сам указао на пасивност Друштва, што ни сам председник није оповргао, већ је покушао да нађе оправдање.

3. Д. Ш. ми пребацује што не спомињем „и трећи ’Злочин и казну’ на том истом МФ” (Медицинском факултету). Не схвата да сам садашњост упоредио са најмаркантнијим догађајем из прошлости, јер нисам писао хронологију МФ. И да јесам, не би постојао ниједан разлог да се, помињући угледне стручњаке, задржим на њему.

4. Он опасно манипулише именом проф. Чоловића импликујући да је овај синтагму „разбојници у белим мантилима” користио против Кризног штаба оформљеног после Милошевићевог пада. Истина је сасвим супротна: Чоловић се, заједно са новом влашћу, борио да руковођење СЛД-ом не преузме политичка групација мимо ДОС-а.

5. Измишљотина је да је у „чишћењу” чланова СПС и ЈУЛ 2002. године „учествовао и то облигантно проф. Радовановић!” Тих година обављао сам одговорне дужности као стално запослен на другом континенту.

6. Сматрам до комичности апсурдним питање зашто сам у свом тексту „прећутао” да један колега није знао да ли је Д. Ш. хирург или педијатар. Он по свој прилици има проблем перцепције своје умишљене грандиозности.

7. У исту категорију по бесмислености убрајам и питање: „Јел зато што сте тада тек слетели у Београд и прикључили се јуришницима на своје колеге?” Осим за време распуста, слетао сам два пута годишње само на по неколико дана о свом трошку, јер сам волонтерски држао скоро пола фонда теоретских часова из епидемиологије на енглеском језику (мада нисам био запослен на МФ).

8. Д. Ш. самог себе без наводница означава као „лопова из Тиршове”. Претпостављам да је тај квалификатив стекао зато што је из 1990-их изашао са вероватно највреднијим некретнинама међу свим запосленима на Медицинском факултету.

9. Није истина да је Д. Ш. „касније” (кад?) биран тајним гласањем „за директора Тиршове”. На тај положај довео га је у Милошевићево доба Раднички савет (!?), а 2000. лекари су, уз занемарљиве изузетке, плебисцитарно одбацили његову кандидатуру.

10. Мој опонент захтева да не причам о „’демократским’ револуцијама”, мада их у своја четири текста не помињем, али му оне служе да ме у отрцаном полицијском маниру повеже са „западним службама”.

11. Тешко је разумети његову мисао: „Уместо што се шетате по ТВ и новинама, саветујем Вам шетњу по парковима и пишите о Вашим путешествијама ...”. Да шетам или да пишем? Теме бирам сам, па сам недавно постао и почасни члан НУНС-а, а ослобађам Д. Ш. обавезе да опсесивно прати моје текстове. У пензији је.

12. Измаштана је тврдња да сам другде провео „много више времена него на матичном факултету”. Чак и кад би било тако, у својој струци сам овде оставио много дубљи траг него Д. Ш. у својој области за цео радни век.

13. Ружна је инсинуација: „И немојте опет да нападате своје колеге ...”. Једина истина је да се борим за професионалне вредности, због чега сам пре две године реизабран за председника Етичког комитета СЛД (због година сам захтевао да будем замењен).

14. Искрено ми је жао што је Д. Ш. завршио „у Грацу на трансплантацији срца”. Остаје му да преиспита да ли је био жртва „прогона” или генетике, стресног бављења политиком, спутаности да се стручно афирмише уз сјајне дечје урологе (Перовић, Крстић), гриже савести због вандалске девастације зграде Дечје клинике, као важног споменика културе итд.

Имајући у виду самопромоцију као мотив јављања Д. Ш., а посебно његов однос према реалности, размислићу да ли ћу настављати ову полемику.

Епидемиолог, професор Медицинског факултета у пензији