Љупкост Бамбија

Јелен живи у више-мање у бројним чопорима по шумама и брдима, а и у низинама. У многим земљама је заштићен и чуван у парковима где има потпуну слободу кретања. Јелени су распрострањени у централној Европи, у северној Африци и у Америци. Преживари су и претежно се хране ноћу. У пролеће меком травом, изданцима и младим лишћем, лети и у јесен траже жир, док зими морају да се задовоље оним што пронађу прекопавајући папцима снег, а то су маховина, лишаји и корење. Често гуле и кору с дрвећа.

Постоји много врста јелена, али је од свих најлепши такозвани јелен обични. Премда витак, ипак је грађен снажно и лепо, а држи се тако отмено и поносно да га у неким земљама с пуним правом називају племенитим. Одрасли мужјаци ове врсте могу да нарасту и преко два метра у дужину, а у висину до метар и по мерено до рамена. Њихова тежина се креће између 150 и 270 килограма.

Мужјаци имају два огромна разграната рога. У осмој години живота може имати од шест до 11 парожака на сваком рогу, али пронађени су изванредни примерци јелена са преко 60 парожака. Сваке године у фебруару роговље отпада да би у јулу поново нарасло.

Јелен има врло развијено чуло вида као и слуха. Кад издалека осети неку опасност, стане као укопан, наћули уши, нањуши ваздух, а онда изненада високо скочи и нагне у бекство.

Вирџинијски јелен је посебан. Плени својом љупкошћу. Реп му је нешто дужи и јасно оивичен белим длакама због чега га многи називају белорепаном. Вирџинијског јелена је Волт Дизни у лику Бамбија приказао целом свету. Белорепан на први поглед неодољиво подсећа на срну – синоним љупкости и грациозности у животињском свету. Пажљивим поматрањем могу се опазити неке одлике које белорепана упућују на сличност са нашим јеленом. То важи пре свега за мужјаке који у време парења заузимају кочоперан став, али ни тада не делују мужевно и достојанствено као наши јелени, него задржавају неку црту нежности.

Вирџинијски јелен је ипак крупнији од срне, али знатно ситнији од нашег јелена. И роговље му је много ситније, али је лепо обликовано са карактеристичним напред повијеним врховима.

Мали се јелен коти у пролеће и то у мају. Јеленово младунче ловци називају теле. У првим данима је веома нејако и тек после три до четири дана, заслугом хранљивог мајчиног млека, скупи довољно снаге да би се подигло и стало на ноге. Кад прођу два месеца већ лепо хода и хитро се креће, али га мати пази још дуго после тога.

Када наврши десет месеци мајка га напушта, јер већ може да се само брине за себе. Тада напушта чопор у којем су скупљене мајке и придружује се чопору младих јелена.