Заустављен у узлету

„Ви сте млад човек. Ја вам кажем гледајте у будућност. Гледајте у будућност и тамо ћемо се састати ви и ја. Пошто ја имам намеру да још живим у будућности”, рекао је последњег дана маја 2002. тадашњи премијер Србије Зоран Ђинђић на скупу у Новом Пазару, одговарајући младићу који је поставио провокативна питања. После мање од годину дана сурово је осујећен у тој „намери”, а реченица „гледајте у будућност...” постала је лајтмотив беседа, текстова и књига о Ђинђићу, па и инспирација аутора за споменик у Београду који је требало да буде постављен на Студентском тргу на 15. годишњицу од његовог убиства. Још није. Споменик у Прокупљу, који је иницирала и открила Ђинђићева мајка Мила 2007. године, и даље је једини у Србији.

Спомен-плоча по српским градовима, чини се, нешто је више него улица, платоа и тргова посвећених првом демократском премијеру Србије, убијеном у атентату 12. марта 2003. године. Рођени те године на наредним изборима гласаће први пут. Да ли им име с уличних табли, повремених медијских написа и спорадичних изјава политичара нешто значи? Колико данас значи и старијима, да ли је само успомена из бурне политичке прошлости ове земље или, како каже Вида Огњеновић, „светионик” за будућност? „Ђинђићево име и дело је данас јавно добро, што значи да његови следбеници то име и даље сматрају светиоником, а његови противници који су се домогли власти злоупотребљавају га”, истиче ова књижевница и функционерка Демократске странке, која се приклонила струји ДС-а Бранислава Лечића. Главни мотив њиховог рада, како истичу, јесте повратак изворној политици ДС-а и идејама и визијама Зорана Ђинђића.

На 18. годишњицу „тужног, насилног и фаталног краја једног блиставог филозофа и политичара у узлету и врхунској акцији”, Вида Огњеновић истиче и да је један криминални клан прекинуо човека који је имао визију и моћ да је оствари, а све је то успорило ход ка демократији у овој земљи. На питање да ли је Ђинђић данас помало заборављен, одговара: „У овој земљи је памћење, нарочито јавно, политичко памћење, веома крхко и склонији смо да заборављамо сјајне људе, а да стварамо митове од пропалица, хајдука и убица.”

Зоран Живковић је радио с Ђинђићем од 1991. године, а после атентата постао је премијер Србије. „Имам ту част да сам једини човек на свету који је био заменик Зорану Ђинђићу, заменик председника ДС-а, нико други то није био”, истиче он и додаје да је његова смрт губитак за породицу, пријатеље, али и за државу „јер је недостатак таквог креативца, храброг, одлучног и вредног, очигледно довела до тога да је Србија, осим у лажима многих власти, остала једна од најмање развијених земаља на континенту”. А имали смо шансу да то превазиђемо, сматра Живковић, који је оснивач Нове странке, једине која од почетка, како каже, доследно и без злоупотребе и демагогије користи његово име.

„У оснивачком програму пише да ми настављамо петооктобарску политику Зорана Ђинђића, трудили смо се све ово време да то и доказујемо и мислим да јесмо доказали”, истиче он. Многи се данас позивају на своје комуникације, дружење и пријатељство са Зораном Ђинђићем – многи лажу, додаје Живковић. „Многи говоре да нешто раде у његово име или сходно програму који је он дефинисао, а таквих је или мало или скоро да их нема уопште. И штета је за српско друштво што је Зоран упамћен само по томе што је убијен, а да његово дело, осим годину и нешто дана после атентата, није настављено”, каже он.

Живковић оцењује да нам данас фали Ђинђићева политика, коју карактерише „изврсно познавање чињеница, одлично и теоретско и практично познавање места и улоге политике у једном друштву, одговорност власти, спремност да се истином и чињеницама бориш против тешке ситуације, став да лажи и самозаваравање служе да се решење проблема одлаже, а да проблем у међувремену расте”. Сигурно је, како наводи, да би већ деценију Србија била у ЕУ, да бисмо имали одговорне институције и владавину права да је настављена политика коју је водио Ђинђић, а наравно, посебно да је он имао прилику да је сам настави.

На питање шта је остало од Ђинђићевих идеја и политике, одговара – врло мало. „Многи су побегли у демагогију, а не можете да водите политику коју је Зоран Ђинђић креирао и спроводио са својим сарадницима, ако лажете, ако се служите демагогијом, ако изигравате велике заштитнике српства, а да су Срби најугроженији у својој историји. Изворне петооктобарске вредности, које је он креирао и на почетку спроводио, једини су пут Србије ка чланству у ЕУ, која није савршено место за живот, али, макар негативном селекцијом, не постоји ништа боље, нити ће постојати. То је решење за наше проблеме и то би био прави одговор и права сатисфакција за Зоранову жртву”, уверен је Зоран Живковић.

А политички аналитичар Дејан Вук Станковић, говорећи о томе како се данас котирају у јавности и на политичкој сцени Ђинђићево име и дело, каже да је сваки политичар који заврши као Ђинђић предмет различитих реинтерпретација. И у тим реинтерпретацијама је злоупотреба, било да је реч о позитивним или негативним злоупотребама. „Ту судбину је доживео и Ђинђић. С једне стране га неки глорификују, што им је врста улазнице за неко идеолошко и политичко позиционирање, и покушавају да на конту његове жртве, представљајући се као тобож ексклузивни тумачи његове политичке праксе и размишљања, профитирају. С друге стране су они који су према Ђинђићу и за живота и после трагичне смрти имали негативан став и они на томе истрајавају. Чињеница је да је човек главом платио своје политичко ангажовање и пред тим би сви актери у политичком животу, а и у друштву, требало да имају већу дозу поштовања и обзира”, оцењује он.

Време је, како каже, да престане употреба Ђинђића у дневнополитичком контексту, треба да престане и позитивна и негативна митологизација, да се сагледа као личност у свом времену и да се већ некако направе контуре једног јасног политичког портрета. Тај портрет, сматра Станковић, сигурно не може да буде идеалан, али никако не може ни да буде обојен искључиво тамним бојама.

Вида Огњеновић: Тек долази време за његове идеје

Тек долази време за Ђинђићеве идеје, сматра Вида Огњеновић. „Не може проћи време његових идеја. Он није био самоуки демократа, самоуки политичар, он је био високообразован у том правцу. Нису његове реакције биле импулсивне и једнократне, није његова визија била намаштана, него заснована на чињеницама које је он умео да разврста и распореди и њима поплоча свој пут”, истиче она.