Опада број запослених на неодређено

Готово сваки трећи радник у Србији је ангажован на пословима који су краткорочни, несигурни и не гарантују достојанствене услове рада, у смислу приступа радним, социјалним и економским правима.

Аутори публикације „Радници другог реда – нестандардни рад у Србији”

наводе да је удео радника на неодређено међу запосленима у паду са 88,5 одсто 2010. године, преко 81,4 одсто 2014. године, на око 77 одсто колико износи протекле три године. Удео рада на одређено у укупној запослености повећао се три пута у протеклих десет година, са 5,9 одсто 2010. на око 14,1 одсто 2019. године.

Истраживачи скрећу пажњу и на то да  се раст запослености, односно смањење незапослености које статистике бележе, готово у потпуности може приписати снажном тренду преласка са уговора на неодређено на уговоре са одређеним трајањем.

Тако, рецимо, док се 2010. године 11,4 одсто запослених радило на одређено, сезонски и привремено, њихов удео до 2019. попео се на 22,5 одсто. Најчешћи облици несигурног рада су онај најмање нестандардни, то јест рад по уговору на одређено, као и рад на „црно”.

– Удео нестандардног рада у укупној запослености већ нам доста говори о квалитету запослености у Србији. Иако се у последње три године може уочити благи пад, удео нестандардних радника у укупној запослености и даље је изузетно висок – две петине свих запослених раде на одређено, преко агенције, сезонски, по уговору о делу или привремено-повременим пословима, за сопствене потребе или помажући чланови домаћинства. Штавише, удео нестандардних међу запосленим радницима се удвостручио током последње деценије – напомиње се у истраживању.

Кад је реч о запосленим радницима, истраживање је предочило да су жене у нешто већем проценту од мушкараца запослене на неодређено (78,1 одсто наспрам 76,5 процената) и на одређено (19,7 одсто наспрам 19,3 процената), што је пре свега резултат већег учешћа запослености жена у секторима образовања и здравства који у највећој мери генеришу најсигурнију запосленост.

И неформални рад у Србији и даље је веома присутан, па тако готово петина свих запослених ради на црно. Још једна од бројчано најзначајнијих категорија су радници за сопствени рачун, односно самостални делатници без запослених, а има их око пола милиона, показује истраживање ове платформе. Одговорност за овакву ситуацију највећим делом сноси управо држава која је изменама и усвајањем нових прописа последњих деценија значајно допринела ерозији радничких права и радне сигурности. Напомиње се да закони који регулишу ову област у већој мери иду наруку послодавцима, а не радницима, и на овај начин легализују несигурне облике рада.