Увек на страни читалаца

Мери Билић, некадашњи уредник и ТВ критичар

Трећег марта давне 1967. из штампе је изашао први број часописа „Радио ТВ ревија”. И оно што је занимљиво а заборављено, адреса редакције била је Таковска број 10, а издавач Радио телевизија Београд. Цена 1,2 нова динара.

Годину и по дана касније овај, како је писало на насловним странама, „недељни илустровани лист Радио телевизије Београд” постаје једно од најтиражнијих издања куће „Политика“.

Први главни и одговорни уредник на обе адресе био је Саша Марковић, новинар чија је и породица нераскидиво везана за телевизију. Био је ожењен Љиљаном Марковић, једном од најпознатијих водитељки, а традицију су наследила и његова деца, Дубравка Дуца Марковић, познати радијски и телевизијски новинар, и син Радомор који је део редакције јутарњег програма јавног сервиса. Временом су долазили нови главни и одговорни уредници, а један од њих је био и легендарни Богдан Тирнанић.

Новинари „Радио ТВ ревије” су пратили снимања свих серија и домаћих филмова, били редовни на Канском и Пулском фестивалу, на Дубровачким летњим играма, у Будва град театру, на музичким фестивалима у Опатији, у Загребу, на Илиџи, Месаму и „Београдском пролећу“, на концертима, Играма без граница, Песми Евровизије и спортским догађајима... Чланови редакције су ишли колима на експедиције по Африци и на ону која се звала „Две Америке на четри точка...“ Богами, лепо се живело, рећи ће неко. Наравно да нису сви новинари ишли на та места, али је у редакцији постојао специфичан „лепак” који нас је чврсто држао на окупу. Можете ли да замислите невелику собу у којој млађи  чекају да старији оду па да седну за писаћу машину, али у којој је радило десетак ванредно духовиитих људи. И то не на начин да се препричавају вицеви, него су се у тренутку лансирале врхунске досетке. И није се журило кући. Наравно, било је то време када се сваки интервју радио уживо, најчешће су нас познате личности примале у својим домовима.Тада је и у штампи „лаког“ садржаја владало витештво. Звезде су са нама причале искрено и отворено али никада нису имале потребу да нам нагласе - „немојте то да напишете у тексту“, јер се подразумевало да ћемо прећутати све што залази у интиму.

Било је много занимљивих сусрета и догађаја за 40 година колико сам провела у „Ревији“, од студентских дана до пензије, али поменућу два. Један је интервју са светском звездом, песником и кантааутором Леонардом Коеном који сам направила на грчком острву Хидра. Признајем да тада нисам ни знала до које мере он избегава новинаре, али седећи сам са чашом вискија у башти енглеског паба, није одбио новинарку из Југославије која је била на летовању и то у друштву фоторепортера Бајца и његове супруге.

Као млад хонорарац имала сам рубрику на четврт стране и један од саговорника ми је био Момо Капор. Јавио се са портирнице телефоном рекавши: „Извините,али ја сам стигао раније. Не подносим људе који касне. Са којим правом троше туђе време?“

На страницама „Радио ТВ ревије” зчитаоци су налазили интервјуе, топ листе, критике музичких издања,ТВ критику, занимљиве фељтоне, делове из нових интригантних књига, чак и савете стручњака како сам поправити свој телевизор „лампаш”.

И данас када камере уђу у домове звезда, на полицама поносно стоји статуета „Оскар популарности Радио ТВ ревије”.Ово признање се додељивало на основу гласова читалаца. Манифестација је преношена на телевизијама, а центар „Сава“ је био тесан да прими сву публику која је желела да на једном месту види и чује своје љубимце...

За 54 године, „Ревија“ је била сведок многих промена: друштвених, политичких, културних, медијских, не само овде него и у свету.

И сама је пре 20 година од часописа постала додатак „Политике“ петком, али није одустала од својих начела: да пише о пристојном телевизијском програму и да се обраћа својој верној, пристојној читалачкој публици.