Сећаш ли се, Сан Ремо

На сарајевском Мариндвору, у близини Техничке школе, беше једна повелика ледина коју би у летње време запоселе огромне циркуске шатре наших суседа Италијана. Уз шатру као обавезни циркуски декор бијаше и огромни рингишпил. Момци и девојке, са својих лудих и безбрижних двадесетак година, попели би се брзо свако у своју корпу чекајући окретање рингишпила. Дешавало се ту свашта. Не само, цика и врисак. Ту би, „у шеснаест”, прорадили адреналин и младалачки хормони.

Слика беше ова. Младић ломата ногама и љуљањем убрзава корпу рингишпила, притом додајући неки „имагинарни гас”, не би ли  некако шчепао корпу испред себе у којој је, церећи му се и изазивајући га, седела изабраница његовог срца, што по оној чувеној италијанској поп-певачици шездесетих доби надимак „Рита” (Павоне). Ово „додавање гаса”, непрестаним ломатањем ногама, уз то се обилато помажући рок-акордима мелодије Адријана Челентана „24.000 пољубаца”, најзад уроди плодом. Након збиља великог напрезања – а већ у сластичарни „Египат” и уз „таханхалву” добро прободен Аморовом стрелицом – младић се грчевитим захватом руке најзад дочепа корпе у којој се кикотала и сва румена у лицу – његова „треба” Рита.

Адријано Челентано са канцоном „24.000 пољубаца”, у алтернацији са певачем имена Литл Тони (тад су биле две интерпретације за исту песму), освојио је на „Сан Рему” 1961. друго место. Литл Тони? Сећате ли се његове песме „Куоре мато” (Лудо срце)? Би, то блага, нежна и „долче” медитеранска Италија. Италија мандолина, жутих и јаркоцрвених кабриолета „ланчија” и „алфа ромеа” у које су женске штикле врло радо улазиле. У кабриолету, ветар неспретним и наглим потезима свог „чешља” разбацује косу „драге“ на све могуће стране, док са касетофона Пепино ди Капри италијанским назалним гласом пева сетне канцоне „Меланколие” и „Роберта”.

Година, 2019, „предкороновирусна”, остави ми две врло лепе музичке успомене. Једну италијанску (Ђана Нанини) и другу, југословенско-хрватску (Габи Новак). Ово што следи је за оно  – веровали или не! Једне спарне августовске ноћи кад је због несносне фјаке чак и цврчак отишао на спавање, улазим у кафану на грчком острву Аморгос и прилазим шанку. Кад, одједном, запухнуше ме тактови добре старе мелодије „Смеђе очи”, са давног фестивала забавне музике у Опатији. „Смеђе очи” на грчком Аморгосу. „Све је у смеђем, у смеђем сам и ја...”

А други догађај деси ми се у јесен исте године, након повратка са летовања у Париз. Једно вече, нађох се у „Институто Италијано ди култура Париђи”, а у којем сам тако често да сам скоро постао део његовог декора. Институт је смештен у драгуљу француске архитектуре из 18. века, л'Хôтел де Галлиффет, у седмом париском арондисману. То вече, гошћа беше позната италијанска поп-певачица Ђана Нанини, са којом после направих фотографију за успомену. Брат јој је Алесандро Нанини, познати италијански аутомобилски пилот. У свету италијанске канцоне њу је прославио велики хит  „И масцхи».

Ђана Нанини поседује онај ретки и врло тражени глас који даје посебну боју и арому италијанској канцони, ону „мејд ин Италија”. О каквој се то боји гласа ради? Није он никако од велура. Храпав је. Шта ли то италијански певачи раде да „извуку” такву боју гласа? Не знам. Да сам, рецимо, оториноларинголог, сигурно бих знао о чему је реч! Елем, глас јој је назалан, а биће да га, бар делимично, пре него што га микрофоном пошаље нама слушаоцима „миксује кроз нос”. Ову боју гласа поседују и Адријано Челентано, Наполитанац, Пепино Гаглиарди, Фаусто Леали (пева фантастичну мелодију „А Цхи”), као и још неки италијански певачи.

Несмотрено, у разговору са Нанинијевом, излетих, питајући је, да ли се виђа са Ритом Павоне. При помену њеног имена, одједном поприми крут израз лица. Ипак ми рече да се покаткад виде и да је Рита Павоне добро. Који ми враг би, па да јој поменем Риту Павоне њену љуту конкуренткињу у свету италијанске канцоне? Риту Павоне, познату по хиту „Ла Партита ди Паллоне” („Фудбалска утакмица”), а коју су звали „мрква” због њене боје косе као код Иркиња. На овогодишњем 71. по реду, „Сан Рему”, запазих овај глас специфичне боје код певачице Неоми, која певаше песму „Глицине”. Била је Неоми мој главни фаворит и навијао сам за њу свако вече, све до два сата после поноћи. И не само због плавкастог и миришљавог цвета глицина који са својих чокота елегантно виси у једној башти куће, у руе Циврy, у шеснаестом париском арондисману.

Шта рећи о „Сан Рему” 2021? Тешко га је поредити са некадашњим „Сан Ремом”. Поготово, оним „Сан Ремом” из шездесетих година. Изгледа, да су не само забавна музика већ и сам живот тих шездесетих година били много бољи него што су данас. Некад, то беше највећи музички догађај најбољих италијанских канцона у који су биле уперене очи готово свих Југославена. Певачи, Доменико Модуњо, Клаудио Вила, Никола ди Бари, Ђани Моранди, Боби Соло, и други, беху одевени у скупа одела и са обавезним лептир-машнама. А тек хаљине и моћни гласови Милве и Мине! Милва је по први пут на „Сан Рему” наступила 1961. године. Она имаде глас „алт”, а Мина  „сопран”. Обе су, наравно, добиле од публике и надимке. Милву су називали „тигрицом из Кремоне”. Ива Заники, доби надимак „орао из Лигонкија”. Године „шездесете”, обележиће дуел два „света чудовишта” италијанске канцоне – Мине и Орнеле Ванони. А, Ђиола Чинквети („Нон хо л'етà”)? А, Ориета Берти, те велика звезда која и данас снажно сија на небу италијанске канцоне Лаура Паусини...

Руку на срце, тек завршени „Сан Ремо” 2021. – није ме одушевио. Кич представа, са два изванредна водитеља. Поготово, онај, који осим што води програм заиста и добро пева, а уз то стално се пресвлачећи у ново одело и двобојне ципеле, сипајући разноразне досетке баш као из рукава. Шта рећи о победничкој мелодији „Зите е буони”? Ништа. А шта би и могао рећи за то неуротично извођење рок-групе „Манескин” са обавезним ваљањем по бини, а у чему се нарочито истицала њихова плавокоса чланица што свира гитару.

„Сан Ремо” је имао невероватан утицај на југословенску музичку сцену „лаких нота”. У Опатији, на јадранском кварнеру, Опатији, која како једна песма каже, „вјечно снива”, основан је 1958. године фестивал југословенске забавне музике. Опатија би верна копија „Сан Рема”. На овом нашем „Сан Рему”, 1961. године, Лола Новаковић је певала мелодију „Једном у граду ко зна ком”, Габи Новак „Смеђе очи”, Нада Кнежевић „После многих зима”, Сенка Велетанлић „Плави ноктурно”, а Марко Новосел  „Волио бих да ме волиш”…

Ипак, жељно чекам „Сан Ремо” 22, али са гледаоцима у помпезној сали санремског позоришта „Аристон”, а не са надуваним и разнобојним балонима уместо њих, као што би ове године. А сви ти разнобојни балони, због оног јако злочестог „каубоја званог корона”.

Дипломирани журналиста и професор социологије