Пчелама на повратнике

Петриња - Када су чули да је стотинак Срба најавило свој долазак на збор за Духове код манастира Комоговина, петрињски пчелари су, уз манастирску цркву Светог Преображења Господњег, довезли пет камиона натоварених кошницама. Иако су локални Хрвати тврдили да су пчеле довезли на испашу, њихово допремање код православног храма, ипак је требало да спречи одржавање збора код манастира старог више од три века.

– Са дедовине су нас прво отерали „Олујом”. После рата су измишљали ратне злочине и доносили неке неразумљиве административне мере само да се не би могли враћати, а данас, ево, на нас пуштају и пчеле не дајући нам да се вратимо. Зар је то демокрација којом „лијепа њихова” жели пут Европе, пита се Драгослав Петрић који је, давно пре рата, напустио родни крај.

И свештеник Славко Шарац, јереј петрињски, разочаран је овим, али и другим стварима чији је циљ „не дозволити Србима да буду ништа више од најбројније националне мањине”.

– Да. Ми данас немамо никаквих безбедносних проблема, али Хрватска никада неће дозволити да Срби буду конститутивни народ. Све ће се овде учинити да не пређемо праг до кога смо национална мањина. И законом ће, ако буде потребно, регулисати било шта што би могло да иде наруку Србима који се у, само за њих, забрињавајуће и опасно великом броју намеравају вратити у родни крај, каже Мара Вилус, потпредседница Српског културно-просветног друштва „Просвјета” у Петрињи.

Централни трг у Петрињи, пре рата носио је Титово име, у последњем рату био је Трг светог Спиридона, а данас Трг хрватских бранитеља.

– Све у своје време. Али сви ти називи су једног те истог земљишта које нам никада није враћено. Шездесетак и више година боримо се за наш грунт, али без успеха. Ни цркву која нам је порушена 1991. године, не можемо обновити, а на месту друге богомоље, подигнуте током последњег рата, данас се налази паркиралиште. И бројни други објекти у самом центру су на земљи која је наша. Због свега тога богослужења обављамо у једној од одаја руинираног парохијског дома, каже јереј Славко Шарац.

(/slika2)У петрињској општини данас је тек нешто више од девет посто предратних Срба. И то углавном старих и изнемоглих.

– Многи су се вратили само да своје кости не би остављали у туђој земљи. Другог разлога нису имали... Да би сте живели у Хрватској, морате заборавити све што је било. Све ружно морате оставити по страни. То и чинимо. Ми смо народ који прашта и заборавља, који свима пружа руку. Али они други неће да прихвате помирење. Трпела сам и увреде и физичке нападе које сам доживела. Све због мира у кући. Али, да ли се тако може у недоглед, јада се Мара Вилус.

Каже да има двоје деце. Сина и кћер. Обоје су млади и требало би да већ размишљају о заснивању породице. Али...

– Све је добро док двоје младих не поведу реч о националној и верској припадности. Чим сазнају да је Србин моме сину све цуре окрећу леђа. Како сад може он остати овде? Нема посла, нема породице. Ништа друго му не преостаје него пут под ноге и – у иностранство. Са кћерком је друга прича. Она се забавља са Србином, упозорава Мара Вилус.

Много је, искључиво девојака, које су због удаје промениле веру. Нема српског села, а да се у њему то није догодило.

– Најчешће је је то у селима данас насељеним Хрватима који су дошли из Босне. Ти људи неће да се врате, пошто им је овде власт понудила све да остану... Тако су у месној школи у Комогивни сви ученици деца хрватских избеглица из Босне, наставља Мара Вилус.

Јереја Славка Шарца забрињава још и то да ни један надгробни споменик подигнут умрлим Србима повратницима, уз кога је богослужио, није исписан ћирилицом.

– Јасно ми је да постоји некакав страх. Али, зар тај страх може бити толико велик да се девојке морају одрицати своје вере, а родбина умрлих писма народа коме припадају, на крају ће свештеник Славко Шарац.