Уместо парка, у Митићевој рупи стамбено-пословне зграде

Да није било Другог светског рата, „Албанија” би избила на Славију. Подизање робне куће налик на теразијску палату тог имена планирао је славни трговац Влада Митић. Али, ратни вихор je осујетио ту замисао. Исто тако, ни у миру се разним властима и приватним предузетницима није дало да попуне тај простор, којем је његов први несуђени визионар на крају завештао само своје име – „Митићева рупа”.

Данас, кад актуелне градске власти имају нову идеју за ту локацију, први пут се појавио неко да пита треба ли Славији још стамбених зграда и да ли би било боље да на том простору остане једини парк који он има, привремено дигнут да „рупу” макар озелени.

Зеленила би ипак требало да остане, видећемо и колико, у врачарском Блоку 10. Он је са суседним 11, већ изграђеним, у којем се налазе хотели „Парк” и „Хилтон”, обухваћен нацртом плана детаљне регулације изложеним на рани јавни увид до 29. марта. Плански документ за 3,3 хектара између улица Краља Милана, Београдске, Његошеве и Светозара Марковића иницирала је Дирекција за грађевинско земљиште, а израдио га је Урбанистички завод Београда. Урбанисти су, ослањајући се на победничко решење архитектонског тима Тамаре Петровић и Милоша Комленића са анкетног конкурса за подручје Трга Славија и околних блокова из 2005, локацију неприкосновену по броју јавних архитектонских утакмица које су се тамо одиграле, у Блоку 10 предвидели мешовите градске центре – комбинацију становања, комерцијалних и јавних садржаја – на површини од око 10.000 квадратних метара. Објекти саграђени дуж Улице краља Милутина неће бити порушени, а највећа трансформација планирана је на садашњој јавној парковској површини чији преображај Урбанистички завод у тексту на свом сајту описује као „…одмерена изградња објеката усклађених са објектима у непосредном окружењу”. Из презентације коју је сачинило то јавно градско предузеће види се да ће зеленило бити распоређено по средини Блока 10, а да би нови објекти максималне спратности осам и један повучени спрат могли да буду подигнути уз Београдску улицу и Краља Милана, а нижи до пет спратова уз Његошеву улицу. У сваком случају, број станова ће се са садашњих 247 попети на 323, број становника увећати са 715 на 936, а запослених са 550 на 766. Предвиђено је и да, у складу са првонаграђеним решењем са конкурса од пре 16 година, кроз Митићеву рупу, односно будући стамбено-комерцијални блок, прођу пешачки коридори који би повезали Његошеву и Краља Милана. Оно што је неуобичајено код нацрта овог плана, али не и погрешно, јесте то да су урбанисти предвидели обавезно расписивање јавног архитектонског конкурса за идејно решење за новопланирану изградњу у Митићевој рупи. Обично се ради тако да се на основу конкурса израђује план, а у овом примеру победничко решење са старог конкурса „подлога” је за израду плана, док ће нови конкурс дати смернице за изградњу будућих зграда.  
Оне, још неизграђене, већ су постале трн у оку оном делу јавности који се противи претварању парка у градилиште. „Не давимо Београд” пре два дана је, када је нацрт плана за Митићеву рупу изложен на рани јавни увид, покренуо онлајн петицију „За парк на Славији” који је за мање од 24 сата потписало  више од 2.000 грађана.

– Сматрамо да ће овим планом квалитет живота у овом делу Београда бити додатно смањен и да ће предложено решење донети веће загађење и гужве у овом већ оптерећеном делу града. План је још један показатељ да тренутна градска администрација нема намеру да одговори на потребе и жеље грађана и грађанки Београда, већ наставља да погодује само инвеститорима – наводи се у саопштењу „Не давимо Београд”.

Митићева рупа уређена је у парк 2003. године са два дечја игралишта, али никада пре тога од 1935. када је кафана „Рудничанин” на углу улица Краља Милана и Београдске постала власништво велетрговца Митића није планирана да буде и остане парк. То је, пре 18 година, био изнуђен али логичан потез будући да је тај простор у ишчекивању коначног уређења годинама био девастиран. Последњи покушај да се Митићева рупа уреди био је деведесетих година прошлог века када је постављен камен темељац за зграду Дафимент банке, али се од ње одустало. Тада је демонтиран парк са главним мотивом сунчаног сата, који су градске власти уредиле почетком осамдесетих година 20. века. Између 1946. и 1980. више пута је почињала изградња у том врачарском блоку, наводи се у актуелном нацрту плана детаљне регулације, али сваки пут без успеха. После завршетка Другог светског рата комунисти су национализовали то земљиште, али је његов део у реституцији враћен потомцима старих власника.

– На трагу званичног међуратног урбанистичког решења Ђорђа Коваљевског, Никола Добровић се на месту Славије залаже за кружно-звездасти облик затвореног трга са „небом као четвртом димензијом”. После усвајања ГУП-а из 1950. отпочела је вишедеценијска урбанистичко-архитектонска активност која је оставила дубљи траг у планској документацији, литератури и публицистици него у простору – наведено је у нацрту плана детаљне регулације између улица Краља Милана, Београдске, Његошеве и Светозара Марковића.

Несуђени „трговачки град” од 60 метара

Пре 81 годину Влада Митић одлучио је да на углу Краља Милана и Београдске улице подигне робну кућу, највишу зграду у Београду висине 60 метара, са 14 спратова, по узору на немачке робне куће. То здање било је замишљено као својеврсни вертикални „трговачки град”. Пројектанти Митићеве робне куће, Миладин Прљевић и берлински архитекта Шафер са конструктором Ђорђем Лазаревићем, осмислили су решење по угледу на већ изграђени теразијски облакодер – Палату „Албанија”, са додатком специфичне куле са галеријом-видиковцем на врху грађевине. Амбициозан пројекат који карактеришу иновативна технолошка решења попут аутоматизоване платформе за паркирање, покретног степеништа за посетиоце и савремене противпожарне заштите, требало је да буде реализован у року од две године. У том периоду на тргу је планирана и изградња београдске опере, као и других значајних грађевина, али је Други светски рат прекинуо реализацију свих објеката који би вероватно одредили трајне регулације Трга Славија.