Раскол међу Монголима

Монголија, огромна земља са мало људи у централноазијском беспућу, стишњена између само два суседа, Русије и Кине, изненада је у вестима, после скоро две деценије које је провела у медијском забораву.

Повод за изненадни публицитет је послеизборни заплет: бирање новог састава националног парламента у недељу је протекло мирно, али је бројање праћено оптужбама за изборну превару, да би се незадовољство прекјуче излило и на улице главног града, Улан Батора. На мети је било седиште незваничног изборног победника, Монголске народне револуционарне партије (МПРП), исте оне која је земљом владала од 1924, када је, уз помоћ Совјетског Савеза, тамо успостављен комунистички режим, који је пао кад и инсточноевропски пандани – 1990.

Партија није међутим мењала своју фирму: прихватила је демократска правила и побеђивала на три од четири (не рачунајући најновије) изборна изјашњавања. Добила је, према прелиминарним резултатима, и пето: процене кажу да ће у скупштини од 76 места имати удобну већину од 43 посланика.

Али са тим се не слаже главни ривал, Демократска партија, чије су присталице у први мах оспоравале исход на само два изборна места, да би затим почели да тврде како су нерегуларности биле свеопште. Присталице су се окупиле у центру главног града и главна мета њиховог гнева било је седиште МПРП-а које је запаљено и опљачкано. Интервенисала је полиција и биланс је око хиљаду приведених, стотину повређених и петоро погинулих.

Шеф државе, који у монголском полупредседничком систему има и извршна овлашћења, прогласио је прексиноћ ванредно стање које је, у нади да ће се страсти смирити, орочено на четири дана.

Обећана је и званична истрага о изборним манипулацијама, а конфузији је допринела и промена изборног система, прелазак са већинског на пропорционални, чија правила многи нису разумели.

Од ових избора се очекивала стабилизација политичких прилика, после деликатне ситуације коју су донели избори из 2004, када је МПРП имао само једног посланика више. А нова влада би, како је најављивано, требало да донесе неке веома важне одлуке, које би убрзале монголску економску транзицију и донекле поправиле њен статус једне од најсиромашнијих земаља Азије.

Око три милиона Монгола живи на територији од 1,5 милиона квадратних километара (простор 20 пута већи од Србије), на којој су непрегледне степе и пустиње. Готово половина Монгола зато још живи на традиционалан начин: као номади који своје јурте (шаторске домове) селе у потрази за новим пашњацима за своја стада.

Бољи живот за њих – и за све друге – најављивали су им, током предизборне кампање, политичари: једни су обећали да ће, ако њихова партија победи, сваки грађанин добити своту од око 800 долара, а други – дупло више.

Није тајна одакле би те паре дошле. Следећа влада треба наиме да усвоји нова правила за експлоатацију рудних богатстава земље – бакра, злата и угља – која су међу највећима на свету (само залихе бакра у пустињи Гоби се процењују на 38 милијарди долара). У игри су два велика гиганта у рудном бизнису: канадски Ајванхо мајнс и Рио Тинто.

Монголска дилема је да ли држава треба да задржи своје учешће у бизнису експлоатације, или да све препусти странцима. Бивши комунисти су за прву варијанту, а демократе за другу. Експлоатација бакра би иначе требало да почне већ ове године, уз инвестицију од око три милијарде долара.

То би Монголији омогућило да донекле олабави своју зависност од Русије и Кине: од једног суседа увози 95 одсто целокупне енергије, док други купује 70 одсто њеног извоза. Монголија иначе у спољној политици настоји да оснажи и везе са „трећим суседима”, Јапаном и Америком (стотину њених војника помаже у америчкој окупацији Ирака).

Експлоатација рудних богатстава могла би, према неким проценама, да монголски бруто национални производ (сада око четири милијарде долара) увећа чак за 30 одсто. То би Монголима омогућило да оснаже своје национално самопоуздање и идентитет, који се од 1990. наовамо, не ослања на Маркса и Лењина, него на националног хероја из далеке прошлости – Џингис-кана, чије је царство у 13. веку допирало све до наших крајева, до Мађарске.

Џингис-кан је данас свеприсутан: његово име и лик су на готово свим производима, од текстила, преко аутомобила, до пива. И разуме се, не недостају му обожаваоци.