Обрачун двојице Никшићана

Избори локални, бура регионална.

Такав опис набоље пристаје изборима за локалне власти Никшића који су били први озбиљан тест власти у Подгорици али и прилика за оштро надметање црногорских „суверениста” који желе пуно остварeње свог националног и верског идентитета и просрпски настројених бирача.

Два блока ангажовала су све своје ресурсе.

Доминантно просрпски Демократски фронт (ДФ), највећи чинилац нове власти у Црној Гори и победник прошлогодишњих избора на којима је после три деценије са власти скинута странка Мила Ђукановића, први пут ће после 20 година преузети контролу над председниковим родним градом у коалицији са Демократама председника парламента Алексе Бечића.

Ђукановићева Демократска партија социјалиста (ДПС) освојила је убедљиво највише гласова, процентуално више него на парламентарним изборима, чиме се потврдила као и даље појединачно најјача политичка снага у земљи која не може да буде отписана и не одустаје од намере да оспори нестабилни „апостолско-експертски” кабинет још једног Никшићанина, Здравка Кривокапића.

Локална управа је реплика оне на државном нивоу, али уз неке корекције у односима унутар коалиције на власти која је скуп различитих политичких идеја и платформи. ДФ је изгубио готово трећину гласова у поређењу са августом 2020, па премијер неће морати под притиском изнутра да реконструише владу и укључи просрпске лидере ДФ-а које је већ једном оставио по страни како би се избегла оштра поларизација.

Једна од најважнијих, ако не и најважнија тема, тицала се будућности односа са Србијом. ДПС је најгласнији у захтевима да се заустави „безочна офанзива” српских власти према Црној Гори. Опозициона Социјалдемократска партија, која у Никшићу није прешла цензус, такође оптужује власти за „издају” и „служење“ Србији.

Србија је и повод несугласица унутар тима који је „ослободио Никшић”. Носилац победничке листе Андрија Мандић важи за политичког пиона Београда и промотора идеје о „српском свету” коју је лансирао председник Александар Вучић. Мандић се није устручавао да каже да ће његова Листа за будућност Никшића победити јер „имамо Србију уз нас и Републику Српску”.

Део његових партнера не дели такав степен ентузијазма, међу њима и премијер Кривокапић, Бечић и лидер покрета УРА и потпредседник владе Дритан Абазовић. Њихови бирачи не припадају ни „црногорском Лукашенку” ни „српском свету”.

Народни покрет Миодрага Даке Давидовића, премијеровог политичког ментора утицајног међу верницима Српске православне цркве, наставља да се оштро сукобљава са ДФ-ом поводом Вучића кога назива „психопатом, лудаком и сотоном”.

Дебата о „умешаности страног фактора” у локалне изборе претворила се у битку у којој су супротстављене стране у другом највећем граду Црне Горе једва избегле да извуку барутом напуњене ливоре.

Да ће тако бити, било је јасно после низа инцидената, туча и исцртавања увредљивих порука на џамији у Никшићу, а посебно после протеривања осам држављана Србије, функционера и активиста владајуће Српске напредне странке (СНС), укључујући и једног члана Извршног одбора странке.

ДФ тврди да их је позвао да „помогну”, али основана је сумња да су на бираче покушали да утичу методама које користе и по Србији: ширењем страха, уценама и подмићивањем.

ДПС, који је држао власт у Никшићу, присуство чланова СНС-а назвао је провокацијом независности, потврдом схватања да је Црна Гора српски забран у коме Београд може да ради шта хоће.

Ђукановић је оптужио Србију да преко Никшића жели да освоји Црну Гору: „Овде је реч о новој експанзији Србије према својим суседима, о новој експанзији у региону, са очигледном намером да Србија успостави неки статус колонијалног управљача над замишљеним српским просторима, просторима на којима живе Срби”.

Тврди се да је Београд манипулативно финансирао своје штићенике чији је задатак да оборе Кривокапићеву владу и у врхове одлучивања врате Вучићеве миљенике: Мандића, председника Нове српске демократије, и Милана Кнежевића, лидера десне Демократске народне партије ЦГ.

Вучић је кампању називао „антисрпском хистеријом”, а сада би после победе његових фаворита у Никшићу могао да одахне. Али неће. Председнику Србије не допада се опрез који према Београду исказује Кривокапић чијем је успону директно допринео покојни митрополит Амфилохије, осведочени противник Вучићеве косовске политике.

У таквом амбијенту, локални никшићки избори очекивано су попримили регионалну димензију. Српске ТВ станице под Вучићевом контролом емитовале су специјалне емисије, а „Битка за Никшић” добила је важност какву нису имали недавни избори на Косову. У праву је био премијер Кривокапић када је изјавио да постоје два центра моћи, у Подгорици и у Београду, и они се сада „боре за Никшић, да би показали ко има већи утицај”.

ДФ је, упркос снажној финансијској и логистичкој подршци Београда, са избора изашао слабији а највећи успех забележиле су грађанске демократе које су имале отворену подршку премијера. То би значило да су просрпске снаге капиталисале у Никшићу док је на нивоу државе Кривокапић ојачао властиту позицију иако није могао да испуни обећање да ће жилави ДПС дефинитивно „послати у прошлост”. Напета кохабитација се наставља.

Избори су прошли мање-више мирно, што је најава почетка транзиције и демантовање борбе „на живот и смрт”. Тензија на релацији Београд–Подгорица неће слабити. Победа „четничког војводе” Мандића додатно ће допринети конфронтацији црногорских Срба и Монтенегрина. Има коме се Кривокапићева консолидација власти неће допасти, али несумњиво је од користи Црној Гори.