Горке године

Јунак умре једном а кукавица сто пута!

Таман сам на углу крочила у моју улицу, кад видим комшију како је застао и узнемирено дахће.

– Јурим, комшинице, у вестима сам чуо да је била пљачка, баш на нашем спрату. Могленичка 18, седми спрат…

– О, мој боже – вриснух и потрчах а комшија за мном.

– Шта вам је, комшинице, чему журба… Зашто и ви?

– Како чему, зар нисте рекли да су нас опљачкали…

– Нису вас! Сигурно су обили мој стан! Ко би био луд да проваљује код јадних пензионера или у глумачки стан! Мислите ли да су лопови луди, да не знају да су ваши хонорари, упркос томе што сте славни – мали?! Мили боже, а ја баш данас нисам однео пазар у банку… Жено божја, шта од вас да узму?

– Шта год да узму, све што имам треба ми… – рекох и наставих да трчим.

Комшија је био у праву, нису провалили у мој стан. Лоповима не треба моја климава веш машина производње из шездесетих… А шта ће им стари, музички стуб који крчи? Лопови су, заиста, обили комшијин стан. То је покварило наше добросуседске односе. Не кажем да сам пожелела да су мене опљачкали уместо њега, али ме је жешће увредио рекавши да сам сиромашна као црквени миш и да је то свима познато, чак и – лоповима.

Питам се, постоји ли школа за лопове? Ако постоји, под којом шифром се крије? Можда је то "школа за пекаче клинкера", она ми је одувек билa сумњива јер не знам шта тамо пеку, шта су клинкери? Како ли се лопови спремају за наступе, да ли су амбициозни као ми глумци? Да ли се осећају прикраћени што им новине не објављују интервјуе с фотографијама? "Ја сам бољи лопов од мог колеге лопова с којим сам извео чувену пљачку банке! Све сам морао сам, и још ме је ометао"... Говоре ли на исти начин као глумци: "Главна улога се не добија, она се мора одиграти. Моја је улога главна јер је ја играм!" Да ли би и лопов волео да се прослави – али шта после, како да уђе неприметан у зграду, пљачка и обија ако га сви препознају?!

– Добар дан, господине, славни лопове, увек ми је драго кад вас видим, има ли штогод ново, лепо? Припремате ли се за неку, невиђену пљачку да нас обрадујете…

Не може тако, није то глумачки посао, а одрицање од јавних похвала мора лопова да чини неуротичним, да се осећа превареним. Он је закинут, изабрао је погрешно занимање! У вестима до детаља описују пљачку, како је лопов усред бела дана ушао у стан и опљачкао га док је власник отишао на оближњу пијацу да купи ротквице. Све кажу, само њега нико не помиње поименице, он је само лопов који мора да се крије, не сме да се похвали никоме! Да ли и он ради прековремено? Можда и лопови имају газде које им намећу норме као возачу велике фирме који ме је пре неки дан возио.

– Госпођо, имам петоро деце и жену која не ради. Возио сам триста сати овог месеца да некако увећам примања, јер за норму што зарадим плату, то не достиже ни за обичан живот. А одем јуче да примим новац за прековремени, кад ми шеф рече: "Не могу да те исплатим, газда је рекао да ти подигнем норму, ако можеш за прековремене сате да возиш толико, онда мораш исто толико за норму! Шефа имамо само зато да нас газда преко њега гази и понижава, то је његов радни задатак, а газду и не срећем".

Да ли лоповима, као грађевинарима, неко намешта послове? Мој комшија је очајавао јер је пљачкаш тачно отворио прави ормар, ништа није растурио по стану, само је завукао руке где треба и узео све паре. Неко га је обавестио да између ружичастих и белих гаћа… Ево прилике за параноју: да ли нас пријатељи посећују да би сазнали где скривамо благо, па јављају, за одређени проценат, својим пријатељима лоповима… Неки грађани, пак, имају стални, неми разговор са могућим нападачима, разбојницима, и пре него што изађу из куће побацају по собама ситно исцепкане папириће, из ладица повађен веш, окрену кућу тумбе да би уљез, лопов ако наиђе помислио да је задоцнио! – Хеј, несуђени лопове, неко те је предухитрио!

– То је глупо! – рече други комшија. – А паметно је што ја уопште не излазим из куће, чучим у мраку с тољагом у руци да га изненадим ако наиђе…

– Што сте ви наивни – рече комшија из приземља. – Не плашим се ја ових малих лопова који нас пљачкају по становима. Мене је страх од оних великих! Слоби сам опростио све лажи, празна обећања, седам изгубљених ратова, десет горких година, али не могу да му опростим што је опљачкао државу и народ. Да сам ја председник, волео бих да је мој народ богат, да сви имају све; уместо тога целог живота живим у земљи где политика не разуме живот а владари не воле народ.