Модерне фасаде протерале врапце

Марљив је, живахан и дружељубив... Одлично му стоји црвено-плави качкет, који је носио на 25. Универзијади у Београду, али и опанци и шајкача којима се дичи у Шумадији. Симбол је престонице и заштитни знак Врњачке Бање. Господин џивџан, односно врабац. Јуче је прослављен један значајан датум - Светски дан врабаца.

Према неким истраживањима, број врабаца се последњих година, бар у централним општинама, смањивао. Пре око три године Друштво за проучавање птица Србије побројало је џивџане у централној градској зони.

– На Старом граду је у зиму 2017. на 2018. годину забележено од 1.550 до 1.600 врабаца покућара. Евидентиране су 24 локације на којима се окупљају. Обично је то жбунаста вегетација у чијој се близини налази извор хране до кога могу брзо да долете и да се са истог тог места брзо врате у жбун који им представља заклон од предатора – каже Слободан Кнежевић, из Друштва за проучавање птица Србије. Врабаца покућара је из године у годину све мање, а три су разлога зашто је то тако.

– У Београду за врапце више нема квалитетне хране, нема житнице, нити кроз њега пролазе товари са житарицама којима се врапци хране. Сада им се само нуде остаци неквалитетне брзе хране. Други разлог је савремена архитектура која је из модерних фасада протерала врапце јер они не могу лако да ушушкају своје гнездо. Осуђени су на понеки отвор за вентилацију из кога неретко буду избачени као из катапулта. Трећи разлог је тај што врапци живе у зеленим енклавама, а оне су под сталном „опсадом” бетона и разних тестера – прича Кнежевић.

Домаћи џивџани, како истиче, немају више поштен жбун где би се окупили и заштитили од предатора као што су мачке или копци. Осим што су остали без густог жбуња и дрвећа, више немају где ни да пронађу суву дугачку травку коју би уплели у своје гнездо па као замену користе пластичне кесе.

– Мени се чини да се број врабаца у последње две године ипак повећава и да постоји шанса да они у оваквим градским условима опстану и да се популација обнови. Приметио сам то јер на својој тераси храним птице и сада врабаца има много више него пре пет, шест година. Имам утисак и да људи све више брину о птицама, посебно врапцима, и да су томе доста допринеле различите акције, од којих су многе предузимали и активисти Друштва за проучавање птица Србије – рекао је др Воислав Васић, орнитолог.

Он истиче да птице, а међу њима и врапци, генерално јесу угрожена врста због различитих негативних утицаја – загађености ваздуха, као и хемијских препарата који се користе у производњи хране.

– Јер оно што није добро за исхрану врабаца сигурно није добро ни за човека – закључује Васић.

Због тога посебну пажњу, напомиње, треба усмерити на нашу животну околину и њену заштиту. Они који су задужени за то требало би да инсистирају да наш економски развој буде подређен развитку наше животне околине. Јер какве користи има од привредног развитка ако се при томе загади простор у коме живимо. Ту онда не могу да опстану ни врапци ни људи.

Покућар најбројнији

У Србији се гнезде три врсте – врапци покућари, пољски и шпански врабац. Врабац покућар распрострањен је на свим континентима, осим Антарктика. Храни се семењем биљака, инсектима и остацима хране за људе и домаће животиње. Животни век врапца је око годину и по дана, а тело му је без перја величине ораха. Према истраживањима која су спроведена 2003. године, у нашој земљи било је између милион и два милиона гнездећих парова врабаца. Прецизних података о популацији врабаца у главном граду није било, али се претпостављало да је њихов број 2014. године са 100.000 сведен на неколико десетина хиљада. Нестанак домаћих врабаца, покућара, није само проблем Београда. У Великој Британији, где се на ту тему раде прецизна испитивања, утврђено је да је њихов број у последњих 25 година смањен за 60 одсто.