Узнемиравање и љубав

 „Љубав значи да сте заљубљени... с времена на време. И у међувремену се мало приберете” (Фредерик Бакман, „Узнемирени људи”).

Последњих месеци и година забринути смо и узнемирени због многих дешавања на овдашњем друштвеном плану – нарочито због пандемије и вакцина, бујања мафијашких обрачуна, као и пораста породичног насиља и сексуалних непочинстава. Но, можемо да будемо узнемирени – и због љубави. Јер, свака љубав је својеврсно узнемирење. Опет, свако узнемирење, односно узнемиравање – није љубав. Реч је о атацима на једну од стране друге особе при чему између не постоји, не настаје она величанствена „хемија”. Без обзира на то да ли су се раније видели, познавали или не. Недозвољено узнемиравање – поред социолошког и психолошког – има морални и кривични угао. У текућој белешци, остављам по страни сваку правно санкционисану силу или озбиљну претњу – циљну, или просто обесну, било да је посреди сексуална конотација или не. Типично узнемиравање је скретање пажње противно вољи једног лица, ремећење његових слободних мисли, унутрашњег живота и вољних контаката те особе са другима.

Радње узнемиравања некога ко је у односу подређености, зависности редовно значе злоупотребу службеног и другог надмоћног положаја. Код мобинга – узнемиравања, тј. шиканирања на раду – посреди је психичко злостављање, повреда достојанства, угледа, интегритета, здравља, позиције запосленог и сл., што је такође правно кажњиво чинодејствовање. Ни он није овде тема. Код узнемиравања – и ван правно-деликтног поља – кључна је упорност, фреквенција, поновљени, односно продужени психички насртаји. За садржину категорије узнемиравања кључан је фактор одбијања – изричито или прећутно – да се упозна, саслуша, прихвати тај навалентни субјект (било непосредно, било употребом техничких средства – телефона, рачунара...). Повлађивање радњама те друге стране не би се могло подвести под узнемиравање. Код (не)узнемиравања је важан и стил, речник, финоћа или вулгарност, заједно са околностима, местом – јавном или приватном – на којем се одвија та друштвена појава. Међутим, човек је по правилу узнемирен и у тзв. предљубавној фази. Када још не може да одреди куда погледи, речи, свеукупно понашање другога води: нелагодност, постиђеност не морају да буду сâми по себи рђави, штетни. Можда је пак посреди надолазећа нежност, па и романса на помолу?! Тада може да се дође до обостране „позитивне” узнемирености што је често друго име за неизвесност, за ишчекивање, па и за чежњу. Таква узнемиреност није антипод љубави, већ њена вероватна претходница.

У читавом предметном „сценарију” мора да се узме у обзир и узраст, психичко здравље, тренутна ситуација (материјална, породична...) смањена способност, односно немоћ пасивног лица да се одупре узнемиравајућим утицајима. С друге стране, флерт, удварање и „лаке” провокације, игра(рије) – не морају да буду узнемирујуће, те редовно и не доводе до тзв. негативног узнемирења. Док је љубав пожељна пометеност чула, мисли и тела: узнемиреност која буди наду, мотивише. За дефиницију непожељног узнемиравања битна су још два фактора. Најпре, унутрашњи доживљај конкретне особе према којој је тај „талас” усмерен. Некима једна иста радња, односно понашање прија, некима не. Не сме се губити из вида ни профил, прошлост, репутација потенцијалног узнемиравача. Ако је односно лице обележено, односно препознато као вишеструки нарушилац, дестабилизатор понашања другога – узнемиравање је обично непорециво. Деликатни су случајеви када узнемиравани не познаје дотично лице које му прилази, стварајући му о себи лажну слику – градећи привид, па и заблуду код угроженог. Тада се почетна, узмимо наивна пријатност, претвара у непријатност, нелагоду, страх – узнемирење. А када лице које се покаже вербално и другим гестовима насртљиво, не престаје да „делује” упркос одбијању комуникације, упркос упозорењу да је даље непожељан – на терену смо правног деликта; морална црвена линија је већ добрано прекорачена. „Врло рано је у мом животу постало сувише касно.” (Маргарет Дирас, „Љубавник”).

Све у свему, можда у љубави и нема правила – али код узнемиравања, чак и ван правне сфере, и те како их има. Премда су она осетљива, дозирано еластична, зависе од свих конкретних околности, умногоме и од психолошког набоја обе личности. С друге стране, унутрашњи склад, спокојство – нирвана, није „мртво море”: из ње се може родити љубав, и те како снажна и искрена. Као што из љубави, након протока одређеног времена и гашења осећања једног „актера”, може проистећи узнемиравање од стране другог; немирење с престанком идиле. Није искључено да почетно „узнемиравање” прерасте у своју супротност, у љубав – ако се коцкице емотивног мозаика ипак накнадно посложе. „Имамо потребу да увек говоримо из оног што долази из нашег немира и да се жалимо и бар да на то обраћамо пажњу... Мир није живот... савршени мир је смрт, каже Паскал..” (Томас Бернхард, „Коректура”)

Професор Правног факултета Универзитета у Београду