Uznemiravanje i ljubav

 „Ljubav znači da ste zaljubljeni... s vremena na vreme. I u međuvremenu se malo priberete” (Frederik Bakman, „Uznemireni ljudi”).

Poslednjih meseci i godina zabrinuti smo i uznemireni zbog mnogih dešavanja na ovdašnjem društvenom planu – naročito zbog pandemije i vakcina, bujanja mafijaških obračuna, kao i porasta porodičnog nasilja i seksualnih nepočinstava. No, možemo da budemo uznemireni – i zbog ljubavi. Jer, svaka ljubav je svojevrsno uznemirenje. Opet, svako uznemirenje, odnosno uznemiravanje – nije ljubav. Reč je o atacima na jednu od strane druge osobe pri čemu između ne postoji, ne nastaje ona veličanstvena „hemija”. Bez obzira na to da li su se ranije videli, poznavali ili ne. Nedozvoljeno uznemiravanje – pored sociološkog i psihološkog – ima moralni i krivični ugao. U tekućoj belešci, ostavljam po strani svaku pravno sankcionisanu silu ili ozbiljnu pretnju – ciljnu, ili prosto obesnu, bilo da je posredi seksualna konotacija ili ne. Tipično uznemiravanje je skretanje pažnje protivno volji jednog lica, remećenje njegovih slobodnih misli, unutrašnjeg života i voljnih kontakata te osobe sa drugima.

Radnje uznemiravanja nekoga ko je u odnosu podređenosti, zavisnosti redovno znače zloupotrebu službenog i drugog nadmoćnog položaja. Kod mobinga – uznemiravanja, tj. šikaniranja na radu – posredi je psihičko zlostavljanje, povreda dostojanstva, ugleda, integriteta, zdravlja, pozicije zaposlenog i sl., što je takođe pravno kažnjivo činodejstvovanje. Ni on nije ovde tema. Kod uznemiravanja – i van pravno-deliktnog polja – ključna je upornost, frekvencija, ponovljeni, odnosno produženi psihički nasrtaji. Za sadržinu kategorije uznemiravanja ključan je faktor odbijanja – izričito ili prećutno – da se upozna, sasluša, prihvati taj navalentni subjekt (bilo neposredno, bilo upotrebom tehničkih sredstva – telefona, računara...). Povlađivanje radnjama te druge strane ne bi se moglo podvesti pod uznemiravanje. Kod (ne)uznemiravanja je važan i stil, rečnik, finoća ili vulgarnost, zajedno sa okolnostima, mestom – javnom ili privatnom – na kojem se odvija ta društvena pojava. Međutim, čovek je po pravilu uznemiren i u tzv. predljubavnoj fazi. Kada još ne može da odredi kuda pogledi, reči, sveukupno ponašanje drugoga vodi: nelagodnost, postiđenost ne moraju da budu sâmi po sebi rđavi, štetni. Možda je pak posredi nadolazeća nežnost, pa i romansa na pomolu?! Tada može da se dođe do obostrane „pozitivne” uznemirenosti što je često drugo ime za neizvesnost, za iščekivanje, pa i za čežnju. Takva uznemirenost nije antipod ljubavi, već njena verovatna prethodnica.

U čitavom predmetnom „scenariju” mora da se uzme u obzir i uzrast, psihičko zdravlje, trenutna situacija (materijalna, porodična...) smanjena sposobnost, odnosno nemoć pasivnog lica da se odupre uznemiravajućim uticajima. S druge strane, flert, udvaranje i „lake” provokacije, igra(rije) – ne moraju da budu uznemirujuće, te redovno i ne dovode do tzv. negativnog uznemirenja. Dok je ljubav poželjna pometenost čula, misli i tela: uznemirenost koja budi nadu, motiviše. Za definiciju nepoželjnog uznemiravanja bitna su još dva faktora. Najpre, unutrašnji doživljaj konkretne osobe prema kojoj je taj „talas” usmeren. Nekima jedna ista radnja, odnosno ponašanje prija, nekima ne. Ne sme se gubiti iz vida ni profil, prošlost, reputacija potencijalnog uznemiravača. Ako je odnosno lice obeleženo, odnosno prepoznato kao višestruki narušilac, destabilizator ponašanja drugoga – uznemiravanje je obično neporecivo. Delikatni su slučajevi kada uznemiravani ne poznaje dotično lice koje mu prilazi, stvarajući mu o sebi lažnu sliku – gradeći privid, pa i zabludu kod ugroženog. Tada se početna, uzmimo naivna prijatnost, pretvara u neprijatnost, nelagodu, strah – uznemirenje. A kada lice koje se pokaže verbalno i drugim gestovima nasrtljivo, ne prestaje da „deluje” uprkos odbijanju komunikacije, uprkos upozorenju da je dalje nepoželjan – na terenu smo pravnog delikta; moralna crvena linija je već dobrano prekoračena. „Vrlo rano je u mom životu postalo suviše kasno.” (Margaret Diras, „Ljubavnik”).

Sve u svemu, možda u ljubavi i nema pravila – ali kod uznemiravanja, čak i van pravne sfere, i te kako ih ima. Premda su ona osetljiva, dozirano elastična, zavise od svih konkretnih okolnosti, umnogome i od psihološkog naboja obe ličnosti. S druge strane, unutrašnji sklad, spokojstvo – nirvana, nije „mrtvo more”: iz nje se može roditi ljubav, i te kako snažna i iskrena. Kao što iz ljubavi, nakon protoka određenog vremena i gašenja osećanja jednog „aktera”, može proisteći uznemiravanje od strane drugog; nemirenje s prestankom idile. Nije isključeno da početno „uznemiravanje” preraste u svoju suprotnost, u ljubav – ako se kockice emotivnog mozaika ipak naknadno poslože. „Imamo potrebu da uvek govorimo iz onog što dolazi iz našeg nemira i da se žalimo i bar da na to obraćamo pažnju... Mir nije život... savršeni mir je smrt, kaže Paskal..” (Tomas Bernhard, „Korektura”)

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu