Нови хладни рат на столу

Најновији потези и комуникација у троуглу САД, Русије и Кине имају све карактеристике  новог хладног рата. Доминирају теме и акције везане за силу, војне активности, обуздавања, сукобе, санкције, претње и притиске у разним облицима. Нова  администрација САД на истеку 100 дана директно даје до знања да стратешки циљ „Америка пре свега и глобални лидер”, мора бити остварен.

Употреба идеолошких (поруке Кини и Русији око људских права и сл.) и војних ефектива (широка лепеза војних маневара од Пацифика до Европе и Медитерана)  за остварење су мобилисани и већ делују. Истовремено односи САД са савезницима (ЕУ и др.), нарушени у претходном мандату републиканаца, одговарајуће су одмах ресетовани и у току је акционо синхронизовање. Из понашања и реакција ривала, Русије и Кине, видљиво је да немају намеру да прихвате прокламовано глобално лидерство САД, као богом дано и неспорно, а у условима мултиполаризма који већ обележава нови поредак. Још мање да одустану од позиције коју су у том поретку већ обезбедили. Да би то показали Руси су повукли амбасадора из Вашингтона на консултације, а Кинези изнели на билатералном састанку у Енкориџу да САД могу само себе да представљају. Просто за њих „добровољни” прелазак у други план на глобалном нивоу  неће бити могућ, па су у текућем надметању све опције практично отворене.

Изгледа да су владање светом и елиминисање конкуренције толико важни да чак и ковид 19 у трећем британском издању, клима и природа, полако губе трку за примат у погледу потребе и актуелности за глобално поштовање и деловање. Наиме ако је један ривал (Кина) главна глобална опасност, а други (Русија)  под вођством „убице” који мора да „плати” за то шта и како ради, онда нам се изгледа враћа у живот стари добри Макијавели са својим „Владаоцем” (циљ оправдава средства).

Дакле према свему нови хладни рат је ту, али су његово даље одвијање и исход благо речено неизвесни. Онај после Другог светског рата се базирао на јасној блоковској подели и равнотежи снага коју је он тада успоставио и чувао све до пада Берлинског зида. Иако је сада већ присутна подела на две стране: САД са једне и Русија и Кина са друге, нема услова за равнотежу снага. САД једноставно са новом администрацијом не прихватају чињеницу о глобалној мултиполарности. Говоре искључиво о свом поновном лидерству, док ривали Русија и Кина о одлучности да то не прихвате здраво за готово. У том смислу тече и процес утврђивања граница утицаја на најширем глобалном плану, видљиво у Европи (Украјина, Белорусија, Молдавија, Грузија, ЗБ са проширењем НАТО), Азији (Индија) и Пацифику (Јужно кинеско море, АСЕАН), Африци (Либија, Подсахарје), БИ (Сирија, Иран, Залив), Ј. Америци (Венецуела), како би се подела заокружила и учврстила. Чак је у то увучена и главна глобална тема-вакцине са питањем „подобности источних” на идеолошко-политичкој основи. Сам овај процес је важан, јер су за очување и контролу позиција у условима хладног рата велики користили и опасне „доктринарне” механизме интервенционизма и ограниченог суверенитета: САД интервенцијом у  Чилеу 1973. на бази Монроове доктрине још из 19. века (Централна и Јужна Америка искључива утицајна сфера САД), а СССР  инвазијом Чехословачке 1968. на бази Брежњевљеве о ограниченом суверенитету. Додуше, сада се ограничени суверенитет обезбеђује мирнодопски и интересно „заједничким вредносним” политичким, економским (ЕУ) или безбедносним (НАТО, ОДКБ) стандардима и нормама и различитим партнерствима, док је питање интервенционизма и даље отворено. Примери СРЈ, Авганистана, Залива, Либије, Сирије, у време униполаризма указују да са тим механизмом треба начелно рачунати бар док не буде јасно шта доноси нова подела у условима мултиполаризма.

Србија, као централни субјект  западног Балкана (ЗБ) и региона од значаја за нове границе утицаја, не може избећи текуће хладноратовске активности и ангажмане великих. Динамика остваривања и разграничења утицаја на ЗБ расте са обе супротстављене стране. Са њом ће неизбежно расти притисак са већ примењеним идеолошким и другим инструментима. Још конкретније према Србији и знатно непосреднијим притиском за усаглашавање спољне и безбедносне политике из евроинтегративног пакета.

Наиме за „седење на две столице” на Западу у  контексту освајања утицаја нема разумевања и тражиће се јасно опредељење у том смислу. Питање КиМ је сувишно и помињати. Према учесталим порукама из првенствено западних центара моћи, тема је већ ушла у њихове акционо-оперативне приоритете на познатој основи коју америчко-немачки синхронизован наступ јасно дефинише кроз потребу брзог решавања и „међусобног признања”.

Дипломата у пензији