Novi hladni rat na stolu

Najnoviji potezi i komunikacija u trouglu SAD, Rusije i Kine imaju sve karakteristike  novog hladnog rata. Dominiraju teme i akcije vezane za silu, vojne aktivnosti, obuzdavanja, sukobe, sankcije, pretnje i pritiske u raznim oblicima. Nova  administracija SAD na isteku 100 dana direktno daje do znanja da strateški cilj „Amerika pre svega i globalni lider”, mora biti ostvaren.

Upotreba ideoloških (poruke Kini i Rusiji oko ljudskih prava i sl.) i vojnih efektiva (široka lepeza vojnih manevara od Pacifika do Evrope i Mediterana)  za ostvarenje su mobilisani i već deluju. Istovremeno odnosi SAD sa saveznicima (EU i dr.), narušeni u prethodnom mandatu republikanaca, odgovarajuće su odmah resetovani i u toku je akciono sinhronizovanje. Iz ponašanja i reakcija rivala, Rusije i Kine, vidljivo je da nemaju nameru da prihvate proklamovano globalno liderstvo SAD, kao bogom dano i nesporno, a u uslovima multipolarizma koji već obeležava novi poredak. Još manje da odustanu od pozicije koju su u tom poretku već obezbedili. Da bi to pokazali Rusi su povukli ambasadora iz Vašingtona na konsultacije, a Kinezi izneli na bilateralnom sastanku u Enkoridžu da SAD mogu samo sebe da predstavljaju. Prosto za njih „dobrovoljni” prelazak u drugi plan na globalnom nivou  neće biti moguć, pa su u tekućem nadmetanju sve opcije praktično otvorene.

Izgleda da su vladanje svetom i eliminisanje konkurencije toliko važni da čak i kovid 19 u trećem britanskom izdanju, klima i priroda, polako gube trku za primat u pogledu potrebe i aktuelnosti za globalno poštovanje i delovanje. Naime ako je jedan rival (Kina) glavna globalna opasnost, a drugi (Rusija)  pod vođstvom „ubice” koji mora da „plati” za to šta i kako radi, onda nam se izgleda vraća u život stari dobri Makijaveli sa svojim „Vladaocem” (cilj opravdava sredstva).

Dakle prema svemu novi hladni rat je tu, ali su njegovo dalje odvijanje i ishod blago rečeno neizvesni. Onaj posle Drugog svetskog rata se bazirao na jasnoj blokovskoj podeli i ravnoteži snaga koju je on tada uspostavio i čuvao sve do pada Berlinskog zida. Iako je sada već prisutna podela na dve strane: SAD sa jedne i Rusija i Kina sa druge, nema uslova za ravnotežu snaga. SAD jednostavno sa novom administracijom ne prihvataju činjenicu o globalnoj multipolarnosti. Govore isključivo o svom ponovnom liderstvu, dok rivali Rusija i Kina o odlučnosti da to ne prihvate zdravo za gotovo. U tom smislu teče i proces utvrđivanja granica uticaja na najširem globalnom planu, vidljivo u Evropi (Ukrajina, Belorusija, Moldavija, Gruzija, ZB sa proširenjem NATO), Aziji (Indija) i Pacifiku (Južno kinesko more, ASEAN), Africi (Libija, Podsaharje), BI (Sirija, Iran, Zaliv), J. Americi (Venecuela), kako bi se podela zaokružila i učvrstila. Čak je u to uvučena i glavna globalna tema-vakcine sa pitanjem „podobnosti istočnih” na ideološko-političkoj osnovi. Sam ovaj proces je važan, jer su za očuvanje i kontrolu pozicija u uslovima hladnog rata veliki koristili i opasne „doktrinarne” mehanizme intervencionizma i ograničenog suvereniteta: SAD intervencijom u  Čileu 1973. na bazi Monroove doktrine još iz 19. veka (Centralna i Južna Amerika isključiva uticajna sfera SAD), a SSSR  invazijom Čehoslovačke 1968. na bazi Brežnjevljeve o ograničenom suverenitetu. Doduše, sada se ograničeni suverenitet obezbeđuje mirnodopski i interesno „zajedničkim vrednosnim” političkim, ekonomskim (EU) ili bezbednosnim (NATO, ODKB) standardima i normama i različitim partnerstvima, dok je pitanje intervencionizma i dalje otvoreno. Primeri SRJ, Avganistana, Zaliva, Libije, Sirije, u vreme unipolarizma ukazuju da sa tim mehanizmom treba načelno računati bar dok ne bude jasno šta donosi nova podela u uslovima multipolarizma.

Srbija, kao centralni subjekt  zapadnog Balkana (ZB) i regiona od značaja za nove granice uticaja, ne može izbeći tekuće hladnoratovske aktivnosti i angažmane velikih. Dinamika ostvarivanja i razgraničenja uticaja na ZB raste sa obe suprotstavljene strane. Sa njom će neizbežno rasti pritisak sa već primenjenim ideološkim i drugim instrumentima. Još konkretnije prema Srbiji i znatno neposrednijim pritiskom za usaglašavanje spoljne i bezbednosne politike iz evrointegrativnog paketa.

Naime za „sedenje na dve stolice” na Zapadu u  kontekstu osvajanja uticaja nema razumevanja i tražiće se jasno opredeljenje u tom smislu. Pitanje KiM je suvišno i pominjati. Prema učestalim porukama iz prvenstveno zapadnih centara moći, tema je već ušla u njihove akciono-operativne prioritete na poznatoj osnovi koju američko-nemački sinhronizovan nastup jasno definiše kroz potrebu brzog rešavanja i „međusobnog priznanja”.

Diplomata u penziji