Употреба квислинга

Рехабилитовање квислинга у Западној Европи постало је анахроно давно пре него што је ЕУ у властито службено сећање уградила антифашистичке празнике. Квислинзи су постали баласт прошлости пре него је француској индустрији челика постао неопходан немачки угаљ из Рура. Француској није била потребна култура сећања која би растеретила Ф. Петена и П. Лавала, нити је Холандији била потребна рехабилитација А. Мусерта. Томе насупрот, у данашњим постсоцијалистичким режимима квислинзи су употребљиви. Њихова рехабилитација свуда је део корисне нове прошлости. Настала је у споју постсоцијалистичког антикомунизма и анти-антифашизма. Да ли се само због белина декретиране комунистичке слике прошлости квислинзи данас преоцењују као патриоти и жртве комунистичког терора?

Свакако, не.

Пре свега треба рећи да сваки национализам птоломејски центрира жртве око властитог народа. То није много загонетно. Али када се у жртве укључе фашисти и квислинзи, ствари постају сложеније. Нове жртве обновљеног капитализма су Ј. Антонеску, М. Будак, М. Недић, В. Велмар-Јанковић, Ф. Салаши, Ј. Тисо, итд. Када словачки ревизионисти пишу да је Тисо спасавао Јевреје, а Павелићеве ћерке сведоче да њихов отац није мрзео Јевреје и када се дешава слична деконтаминација Хортија у Мађарској, није тешко распознати нови постсоцијалистички анти-антифашизам. Питање свих питања јесте ко користи, а ко осмишљава нови поредак сећања са квислинзима као жртвама комунистичког терора?

Користе га нови капиталисти, а осмишљавају га интелектуалци – бивши комунисти. Нису у Србији креатори новог поретка сећања и заборава реални страдалници социјализма, него Титови бивши лакеји. Не конструишу стари, него нови српски антикомунисти теорију завере и мартирологију у којој се као нови свеци јављају квислинзи. Како изгледа, мање је на делу генерацијска освета Титових пионира, а више пренаглашена освета његових лакеја. Бивши марксисти, који су своједобно живели од антифашизма, постали су антикомунисти и анти-антифашисти. Нову лојалност не доказују обичним ритуалним, него пренаглашеним покајањем. Нема страсног антикомунисте без бившег комунисте. Мало је уместо Тита истаћи Дражу, треба освештати Недића. Они који су стекли докторате на НОБ-у, данас дивиденде вуку из жаљења квислинга. Просечни српски интелектуалац је био титоиста за време Тита, марксиста у једнопартијском, а антикомуниста у вишепартијском систему, националиста у атмосфери нормализованог национализма, опозиционар онда када је то било дозвољено. Легионари тренутка не виде властиту конверзију као притворност нити као недоследност.

Можда и с разлогом, јер масовна конверзија није неморална лична превјера него безлична структура, унутрашњи цинизам транзиције. Смена антифашизма анти-антифашизмом јесте важан идејни сегмент дивље приватизације коју прати службена реклерикализација. Недић и Ф. Макензи могу бити корисне иконе приватизације, Коча Поповић и Маршал Толбухин не. Као што попова нема на радничким штрајковима, али су увек присутни на прославама нових тајкуна, тако је и хиландарски менталитет неспојив са антифашизмом. Прошлост комунистичке илузије сменила је будућност квислиншке наде. А Љотића и Недића треба растеретити од квислинштва и због кастрирања левице коју треба лишити моралнополитичког капитала – антифашизма. Анти-антифашизам у Србији није недужно лутање домаће интелигенције, него важна структура обновљеног српског капитализма. Недужни квислинзи приказују се као важан грех левице. С друге стране, ако су комунистички антифашисти истинске жртве, онда је брутална приватизација сумњива? Дакле, анти-антифашизам треба читати као превентиву. Није прошлост обично оружје.