Законска основа вакцинације

Нашу радост због успешне набавке вакцина против ковида 19 све више замењује забринутост изазвана слабим одзивом. Ситуацију додатно компликује сазнање да се налазимо при врху земаља поређаних према учесталости преношења новог вируса корона.

Када прође непосредна опасност, можемо (и треба) да тражимо објашњења за сумњичавост људи према вакцинацији. Показаће се да су разлози бројни, али је извесно да ће се међу лако избежним узроцима неповерења издвојити простор пружан у медијима разним маштовитим „откривачима завера”. Неки међу њима имају академска звања, па одговорност за промоцију тих чудака не пада само на уреднике штампаних и електронских медија, ни на законом предвиђене контролоре медијских садржаја. Бар подједнаку кривицу сносе струковна удружења, факултети и академије који нису имали снаге да се, у име очувања властитог угледа, ограде од својих чланова склоних сејању панике изношењем научно неоснованих тврдњи. Шта више, било је пуно основа да их позову на моралну одговорност.

Но, одложимо за касније тражење криваца, па покушајмо да се окренемо непосредној будућности. Поред темељне здравствено-просветитељске акције, предлагана су и нека решења по типу „штапа и шаргарепе”. Размотримо их.

На први поглед, привлачно звучи идеја о наметању ограничења за невакцинисане. Они не би могли да посећују културне и спортске манифестације, па чак ни да седе у угоститељским објектима. Ако оставимо по страни питање да ли је (а није) на делу дискриминација, тај тактички приступ није реалан у тренутку када је у земљи једва милион прописно заштићених грађана. Касније би се, између осталих, отворила етичка дилема зашто кажњавати категорије грађана враћене са вакциналних пунктова због постојања контраиндикација, дакле не својом кривицом.

Као слика у огледалу претходног приступа делује могућност финансијске стимулације. Сугестија је да се, уместо линеарно, само вакцинисаним особама дели обећаних 60, односно 110 евра. Опет се јавља проблем невакцинисаних мимо своје кривице. Још важнија је начелна недоумица да ли треба наводити грађане да поступак који је у њиховом интересу доживљавају као услугу учињену друштву. Дешавало се, додуше у другим деловима света, али са сличним степеном неповерења, да такав подмићивачки маневар одбије људе. Настане, наиме, подозривост да је „услуга” коју чине властима лоша трговина и да иза понуде мора да се крију опасни ризици по сопствено здравље.

Остаје принуда. Одбацимо одмах често навођене тврдње о наводној незаконитости обавезних мера. Још 20. марта прошле године проглашена је (а није опозвана) ванредна ситуација због епидемије од већег епидемиолошког значаја (чл. 50 Закона о заштити становништва од заразних болести). По чл. 52 истог закона, министар здравља може да нареди, уз остале мере, и ванредну вакцинацију, као што је то урађено пре скоро пола века због вариоле. Непоступање подлеже чл. 249 Кривичног законика и кажњава се затвором до три године.

Није, наравно, реално ићи на општу обавезну вакцинацију, али има пуно основа да се таква мера примени на одређене категорије становништва. Законским и подзаконским (правилници, уредбе, програми) актима предвиђено је да, поред лица одређеног узраста и путника у међународном саобраћају, вакцинација буде обавезна за лица: а) изложена одређеним заразним болестима, б) у посебном ризику од болести, и ц) запослена у здравственим установама.

Останимо на последњој категорији обвезника вакцинације. У редовним приликама медицински и остали радници у здравственом сектору подлежу обавезној вакцинацији против: 1) хепатитиса Б; 2) грипа; 3) малих богиња; 4) рубеле; 5) заушака; 6) дифтерије; 7) великог кашља; 8) менингококне болести; 9) варичеле; 10) других заразних болести према епидемиолошким индикацијама (чл. 18 Правилника о имунизацији и начину заштите лековима). Подразумева се да се обавеза не односи аутоматски на преко 100.000 запослених у здравственом сектору, већ јој се приступа селективно, према радном месту, имунском статусу запосленог итд.

Дакле, законска основа постоји чак и када нема епидемија, а нормативно се решава на нивоу Министарства здравља. У постојећој изразито неповољној, штавише гранично катастрофалној епидемиолошкој ситуацији, министар здравља има не само права, већ и дужност да размотри обавезу вакцинисања против ковида 19 за све запослене у здравственим установама.

Постоји пуно основа да се таква одлука примени на још неке категорије запослених чија природа посла захтева непосредни контакт са другим људима. Уз полетнију промоцију вакцинације и сагласност председника републике да личним примером поспеши њен обухват, те мере би дале основа за уверење да ћемо наредно лето провести у колико-толико нормалним условима.

Епидемиолог, професор Медицинског факултета у пензији