Монах Василије из манастира Чечево

Ко је био Смиљ Дабижов Дабетић? Његово име се помиње у Хрисовуљи Стефана Душана Трећег, у којој се утврђује правни положај манастира Високи Дечани и величина поседа који су били приложени краљевској задужбини. Поседом Добра река (Злоречица) управљао је, пре него се замонашио, соколник Смиљ Дабижов.

У манастиру Чечево подно Комова обитавао је и подвизавао се, као апостоли раног хришћанства, списатељ Смиљ Дабетић, монашко име Василије, који је био учитељ и просветитељ српског народа тога времена, чије је деловање окупљало народ око свете цркве, стално настојећи да га приведе најузвишенијем циљу – Богу. Иза Василија је остао запис из 1344. године, писан угљеном. Запис се зове „Зборник Смиља Дабижова Василија”, те га неки пореде са писањима знаменитих српских светитеља кроз прохујале векове, нарочито са записима Светог Саве, чији је пут следио, као и подвизима првог канонизованог свеца Светог Петра Коришког, коме су се клањали и кога су славили славни Немањићи. Монах Василије је у њима имао велико надахнуће, стално говорећи народу „да је свака њихова света”, па је у свему следио њихов пут.

На првој страници књиге монах Василије се потписује као „злођел и црн” (мученик и црноризац). Овај запис открио је свештеник Милош Велимировић 1862. године, а чуван је у личној архиви попа Богдана Лалевића и Ивана Протића, све до почетка септембра 1912. године, када је предат на чување САНУ у Београду, где се и данас налази. Књига има 80 страница, те представља један од главних ћириличних споменика 14. века. У запису се говори о три племена која су дошла у Дебрец (тадашња област у долини Лима, од Плава до Будимље). Ова три племена, како пише монах Василије, „ујединио је владика Радослав у једно племе”.

Монах Василије је у овом крају испод Комова ширио писменост. У манастиру је постојала преписивачка школа. Манастирске везе с Пећком патријаршијом, Високим Дечанима, Милешевом, морачким и пивским манастиром, као и Приморјем, биле су веома јаке. Овуда је пролазио „царски друм”, којим су се кретали трговачки каравани преносећи сребро и злато српских владара према Дубровнику и даље према Млецима. Они су свесрдно даривали манастир у Кошутићима и његову обитељ – богослужбеним књигама, иконама, сребрним и златним крстовима. Многе од ових књига и икона обреле су се, након паљења и рушења манастира, у разним крајевима туђих земаља – највише у Турској, Аустрији, Немачкој, Русији, Италији – красећи данас витрине њихових музеја.

У барском Љетопису попа Дукљанина помиње се жупа Добра ријека (данашња Злоречица), која се простирала од Комова до Андријиног града (данашње Андријевице). У њеном средишту налазио се манастир Чечево, као средиште епископије. Могуће је да је то био мањи град с верницима и свештенством. Доласком Османлија „намастир” у Кошутићима је више пута паљен и обнављан, а до темеља је био разорен 1738. године.

Милутин Осмајлић,
Београд