Ветрови рата

Пре 80 година, тачније 8. априла 1941. године, ова породица је последњи пут била на окупу. Мој деда, Бранимир Васић, тада је био вршилац дужности  команданта војног аеродрома у Нишу. Када су злочиначки авиони почели да истресају бомбе по граду у ком су живели, деда је хитно послао аутомобил са возачем по моју баку Милицу, оца Милана и стрица Тому, да их одвезе код родбине ван града. Успели су да се накратко виде.

То је био крај лепог заједничког живота. Деда је недуго затим заробљен и одведен у Немачку у логор Оснабрик „Офлаг шест ц”, где је остао до краја рата. После ослобађања се радовао повратку у отаџбину, али политика и пропаганда политичке емиграције су га одвратили од те идеје, па је остао у Немачкој убеђен да би лоше прошао кад би се вратио. Није помагало ни убеђивање родбине, пријатеља. Моји отац и стриц су га повремено и одвојено посећивали, а бака Милица је чекала да он дође.

И 1976. године је коначно преломио и одлучио да први пут после 35 година закорачи на Југословенско тло. Али, како само живот то зна да режира, док се паковао и спремао на тај корак, бака Милица је изненада преминула. Дугих 35 година чежње и чекања. У ствари, 35 година које су постале заувек.

Написао Гордан Васић