Виолина више не свира

Направите једноставан експеримент. Укуцајте на „Гуглу” Предраг Живковић Тозовац и прочитајте списак највећих песама које је компоновао и отпевао. Многе хитове који се сматрају националном културном баштином, написао је и за друге, попут „Цигане, свирај, свирај”. Отпевала је Силвана Арменулић.

Дакле, ако то учиним, колумна је завршена. Да ли да почнем са „Виолино не свирај”, „Влајном” или „Донеси вина крчмарице”? Можда са „Зоки, Зоруле”? О „Јеремији” је сувишно и говорити. Због тога је Тозовац побегао у емиграцију. Комунисти су препознали превише србовања за њихов социјалистичко-самоуправи укус.

Сећате ли се, можда, „Мирјане”? За многе, то су биле „Очи једне жене”, па наручују „Рујно вино”. Конобари се узалуд труде, јер је „Празна чаша на мом столу”, али они не одустају. Извесније је да ће такви „Тражити љубав нову”, водећи се прагматизмом у класику „Узми све што ти живот пружа”.

Ако им се посрећи, запеваће „Лено, Лено, Магдалено”. Ако буду баксузи, констатоваће резигнирано: „Путеви се наши разилазе”. Ако разлог за љубавни фијаско траже у недостатку лове, филозофски ће запевати „Сирома сам, ал волим да живим”.

Битанге које су шврљале, певушећи „Ја сам Баја од Мораве”, осетиће кад-тад кајање, уз „Ти си ме чекала”.   

Слушајући Тозовца, премотаћете цео живот уназад и тачно предвидети шта ће вам се догодити. Нема тог мајчиног сина који неће завршити на Лајковачкој прузи. Мислите ли да сам то избегао?

Пре шест година, редакција ме послала у Лајковац да извештавам о отварању експозитуре једне домаће банке која се развија и шири своје пословнице широм Србије. Плави и бели балони, лепе и насмејане хостесе, протоколарни говори о финансијском успеху и отварању нових радних места у новој климатизованој пословници делују милозвучно, али ђаво ми не да мира. Та пруга и тај народњачки блуз о Милету, магнетски ме привлаче.

Одлазим са банкарске журке, остављам менаџере и хостесе. Тражим некога да ми дешифрује праву истину о том десперадосу, овековеченом у песми коју су први отпевали браћа Бајићи, а потом је прославио Тозовац својим шмекерским гласом и осмехом. Прича се да је он и исполирао текст.

Да, Тозовац би свакако могао да буде тај Миле, али нема забележених сведочанстава о томе да је славни певач тумарао по колосеку заједно са легендарним Цунетом Гојковићем. То чак није забележио ниједан од највећих живих српских приповедача Радован Бели Марковић, који се никада није преселио из Лајковца у Београд и убацио у велеградску елитистичку чаршију већ је остао веран градићу који је пресекла пруга. Ваљда зато није добио НИН-ову награду. Баш га брига, ни Алфред Хичкок никада није добио „Оскар”.

Видим пусте колосеке, као што је пуста и железничка станица. Иза зграде седе Бора Грујичић, некадашњи најмлађи машиновођа електровуче у бившој СФРЈ а потом четврт века шеф вуче возова у Лајковцу, и његов нераздвојни пријатељ Света Остојић, председник Шаховског клуба „Железничар”. Заправо су обојица шахисти и вечита деца која и у муклој тишини чују тутњаву возова. Нисам их видео од тада. Надам се да су добро.

Лајковац је био највеће чвориште уског колосека у бившој СФРЈ, причају ми, што ће рећи да је ова варош била најважнија стратешка саобраћајна тачка региона. И ништа није остало од тих славних времена, од возова „ћира” који су из Лајковца кренули први пут 1908. године, освајајући, заједно с пругом, педаљ по педаљ земље. Појава пруге и возова, као на Дивљем западу, значила је долазак прогреса. Пиштање паре и громогласна сирена која је најављивала улазак воза у станицу представљали су такозвани прилив инвестиција. Данас су то хартије од вредности, а некада су то биле локомотиве и вагони из којих су излазили млади инжењери и њихове породице који су се насељавали у пустарама, како се пруга никада не би претворила у слепо црево већ би као вода проналазила нови пут.

Копка ме ко је Миле, онај који крши све елементарне норме о безбедности саобраћаја и кулира с најбољим ортаком, шетајући Лајковачком пругом. И још пуши цигару, наносећи штету свом организму. И не само да уноси отров у своје тело већ трује и најбољег другара. Сасвим је извесно да дим допире и до птица које лете около, над Колубаром. Мора да Миле пуши некакву јефтину крџу, нема друге, јер је тешко замислити да би такав кулер трошио лову на скупе цигаре када нема ни за фијакер, ни за такси.

Куда се упутио тај локални фрајер? Зашто је бекрија Миле претворио железничке прагове у корзо само за њега и његовог пајтоса, ако у близини вијуга друм? Због чега се не плаши да га покупи локомотива и однесе тамо куда је можда и кренуо?

Да ли је Миле суицидан? Можда је одваљен од ракије или је покупио све мудрости овога света и корача по траси која је исекла некадашње кукурузиште и сада се препушта да га пруга води ка никуда. На таласу бесмисла, он ноншалантно корача по возном реду, знајући, заправо, да никаква опасност не постоји.

Није га, дакле, још треснуо воз и зато лебди као дух који се противи свакој политичкој коректности: цирка, пуши и игра „колубарски рулет”. Он и другар изазивају локомотиве на двобој ходајући на ивици живота и смрти, док звиждућу народњаке и чекају излазак крвавог сунца!

Предраг Живковић Тозовац, један од највећих српских уметника, преминуо је у уторак, 6. априла 2021. у 86. години од последица вируса корона. Сахрањен је три дана касније, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.   

Виолина више не свира, Миле и даље путује.