Violina više ne svira

Napravite jednostavan eksperiment. Ukucajte na „Guglu” Predrag Živković Tozovac i pročitajte spisak najvećih pesama koje je komponovao i otpevao. Mnoge hitove koji se smatraju nacionalnom kulturnom baštinom, napisao je i za druge, poput „Cigane, sviraj, sviraj”. Otpevala je Silvana Armenulić.

Dakle, ako to učinim, kolumna je završena. Da li da počnem sa „Violino ne sviraj”, „Vlajnom” ili „Donesi vina krčmarice”? Možda sa „Zoki, Zorule”? O „Jeremiji” je suvišno i govoriti. Zbog toga je Tozovac pobegao u emigraciju. Komunisti su prepoznali previše srbovanja za njihov socijalističko-samoupravi ukus.

Sećate li se, možda, „Mirjane”? Za mnoge, to su bile „Oči jedne žene”, pa naručuju „Rujno vino”. Konobari se uzalud trude, jer je „Prazna čaša na mom stolu”, ali oni ne odustaju. Izvesnije je da će takvi „Tražiti ljubav novu”, vodeći se pragmatizmom u klasiku „Uzmi sve što ti život pruža”.

Ako im se posreći, zapevaće „Leno, Leno, Magdaleno”. Ako budu baksuzi, konstatovaće rezignirano: „Putevi se naši razilaze”. Ako razlog za ljubavni fijasko traže u nedostatku love, filozofski će zapevati „Siroma sam, al volim da živim”.

Bitange koje su švrljale, pevušeći „Ja sam Baja od Morave”, osetiće kad-tad kajanje, uz „Ti si me čekala”.   

Slušajući Tozovca, premotaćete ceo život unazad i tačno predvideti šta će vam se dogoditi. Nema tog majčinog sina koji neće završiti na Lajkovačkoj pruzi. Mislite li da sam to izbegao?

Pre šest godina, redakcija me poslala u Lajkovac da izveštavam o otvaranju ekspoziture jedne domaće banke koja se razvija i širi svoje poslovnice širom Srbije. Plavi i beli baloni, lepe i nasmejane hostese, protokolarni govori o finansijskom uspehu i otvaranju novih radnih mesta u novoj klimatizovanoj poslovnici deluju milozvučno, ali đavo mi ne da mira. Ta pruga i taj narodnjački bluz o Miletu, magnetski me privlače.

Odlazim sa bankarske žurke, ostavljam menadžere i hostese. Tražim nekoga da mi dešifruje pravu istinu o tom desperadosu, ovekovečenom u pesmi koju su prvi otpevali braća Bajići, a potom je proslavio Tozovac svojim šmekerskim glasom i osmehom. Priča se da je on i ispolirao tekst.

Da, Tozovac bi svakako mogao da bude taj Mile, ali nema zabeleženih svedočanstava o tome da je slavni pevač tumarao po koloseku zajedno sa legendarnim Cunetom Gojkovićem. To čak nije zabeležio nijedan od najvećih živih srpskih pripovedača Radovan Beli Marković, koji se nikada nije preselio iz Lajkovca u Beograd i ubacio u velegradsku elitističku čaršiju već je ostao veran gradiću koji je presekla pruga. Valjda zato nije dobio NIN-ovu nagradu. Baš ga briga, ni Alfred Hičkok nikada nije dobio „Oskar”.

Vidim puste koloseke, kao što je pusta i železnička stanica. Iza zgrade sede Bora Grujičić, nekadašnji najmlađi mašinovođa elektrovuče u bivšoj SFRJ a potom četvrt veka šef vuče vozova u Lajkovcu, i njegov nerazdvojni prijatelj Sveta Ostojić, predsednik Šahovskog kluba „Železničar”. Zapravo su obojica šahisti i večita deca koja i u mukloj tišini čuju tutnjavu vozova. Nisam ih video od tada. Nadam se da su dobro.

Lajkovac je bio najveće čvorište uskog koloseka u bivšoj SFRJ, pričaju mi, što će reći da je ova varoš bila najvažnija strateška saobraćajna tačka regiona. I ništa nije ostalo od tih slavnih vremena, od vozova „ćira” koji su iz Lajkovca krenuli prvi put 1908. godine, osvajajući, zajedno s prugom, pedalj po pedalj zemlje. Pojava pruge i vozova, kao na Divljem zapadu, značila je dolazak progresa. Pištanje pare i gromoglasna sirena koja je najavljivala ulazak voza u stanicu predstavljali su takozvani priliv investicija. Danas su to hartije od vrednosti, a nekada su to bile lokomotive i vagoni iz kojih su izlazili mladi inženjeri i njihove porodice koji su se naseljavali u pustarama, kako se pruga nikada ne bi pretvorila u slepo crevo već bi kao voda pronalazila novi put.

Kopka me ko je Mile, onaj koji krši sve elementarne norme o bezbednosti saobraćaja i kulira s najboljim ortakom, šetajući Lajkovačkom prugom. I još puši cigaru, nanoseći štetu svom organizmu. I ne samo da unosi otrov u svoje telo već truje i najboljeg drugara. Sasvim je izvesno da dim dopire i do ptica koje lete okolo, nad Kolubarom. Mora da Mile puši nekakvu jeftinu krdžu, nema druge, jer je teško zamisliti da bi takav kuler trošio lovu na skupe cigare kada nema ni za fijaker, ni za taksi.

Kuda se uputio taj lokalni frajer? Zašto je bekrija Mile pretvorio železničke pragove u korzo samo za njega i njegovog pajtosa, ako u blizini vijuga drum? Zbog čega se ne plaši da ga pokupi lokomotiva i odnese tamo kuda je možda i krenuo?

Da li je Mile suicidan? Možda je odvaljen od rakije ili je pokupio sve mudrosti ovoga sveta i korača po trasi koja je isekla nekadašnje kukuruzište i sada se prepušta da ga pruga vodi ka nikuda. Na talasu besmisla, on nonšalantno korača po voznom redu, znajući, zapravo, da nikakva opasnost ne postoji.

Nije ga, dakle, još tresnuo voz i zato lebdi kao duh koji se protivi svakoj političkoj korektnosti: cirka, puši i igra „kolubarski rulet”. On i drugar izazivaju lokomotive na dvoboj hodajući na ivici života i smrti, dok zvižduću narodnjake i čekaju izlazak krvavog sunca!

Predrag Živković Tozovac, jedan od najvećih srpskih umetnika, preminuo je u utorak, 6. aprila 2021. u 86. godini od posledica virusa korona. Sahranjen je tri dana kasnije, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.   

Violina više ne svira, Mile i dalje putuje.