Где нестаде Оливер Њего

Пре неко вече, у недељу 4. априла, на великој сцени Народног позоришта уприличено је свечано представљање монографије поводом сто година Београдске опере. Јубилеј је, додуше, био прошле године, али је због недостатка пара, монографија успела, ипак, да буде објављена. Аутор је Владимир Јовановић, издавач Народно позориште и „Чигоја”.

Корона ме спречава да посећујем догађаје у култури, али сам дошла до књиге.

Очекивала сам, сто година, па још монографија, неко – репрезентативно дело, бар у првом, визуелном смислу. А оно, као некакав – туристички бедекир!  Књига је готово џепног формата, меких корица, са нагураним црно-белим фотографијама, углавном ситним да се ликови једва разазнају, мада је свака, што је за похвалу, уредно потписана: име уметника,  улога коју је тумачио, назив опере, име композитора и датум извођења. Прецизно, нема шта!

Ипак. Увек постоји оно, али...

У регистру имена на крају књиге тражим неке уметнике, па и  мог драгог пријатеља Оливера Њега. Трљам очи и не верујем: нема слова  Њ. Занимало ме је да видим како је  и којим улогама представљен Оливер Њего, баритон некад, а и данас један од најпопуларнијих оперских уметника. После Њ, следи слово – О.

Оливер Њего је био стални члан Београдске опере пуних осамнаест година, од 1991. до 2007, када је дао отказ и посветио се професури и концертима. И данас предаје на Музичкој академији у Крагујевцу а на бројне позиве за концерте често не може ни да одговори. Сигурна сам, убеђена, да у насумичној анкети у било ком граду, на питање  ког оперског певача знате, одговор би био – Оливер Њего! Знају га и они који нису ни прошли поред опере, а камоли ушли у то здање. Проверила сам ово моје, можда, субјективно мишљење код пријатеља, али  и музичких критичара. Сви су ми дали за право.

А Оливер Њего, маркантна фигура наше оперске и шире музичке сцене, није једини о кога се огрешила ауторска екипа монографије. Нема ни  Тамаре Никезић, мецосопрана, која је члан Опере нешто мање од једну деценију, иако аутор пише о оперским уметницима и догађајима завршно са 2017. годином.

Покушала сам да сазнам о чему је реч и добила одговор да у књизи има још материјалних грешака, да није било пара и да није могао да се обезбеди озбиљан, научни, музиколошки приступ једном овако значајном јубилеју и публикацији. Недостатак новца као аргумент или олакшавајућа околност не може да буде алиби за аљкав и непрофесионалан приступ, поготово кад је реч о публиковању тако  значајног културно- историјског документа. Јер, Београдска опера је некад имала своје ‚‚златно доба” била је међу првима не само у Европи, а бројни уметници освојили су најзначајније сцене света. Тај статус обавезује.

Пошто се не можемо ослонити на стопроцентну валидност података у монографији аутора Владимира Јовановића (штампање су помогли  Министарство културе и информисања Републике Србије и Банка Интеза) било би часно да се  тираж од 500 примерака – повуче! Јер, фелерична роба и може да се прода у пола цене, а фелерична монографија, уз то тако велики јубилеј, тако значајне институције културе какав је национални театар је – блам!