Gde nestade Oliver Njego

Pre neko veče, u nedelju 4. aprila, na velikoj sceni Narodnog pozorišta upriličeno je svečano predstavljanje monografije povodom sto godina Beogradske opere. Jubilej je, doduše, bio prošle godine, ali je zbog nedostatka para, monografija uspela, ipak, da bude objavljena. Autor je Vladimir Jovanović, izdavač Narodno pozorište i „Čigoja”.

Korona me sprečava da posećujem događaje u kulturi, ali sam došla do knjige.

Očekivala sam, sto godina, pa još monografija, neko – reprezentativno delo, bar u prvom, vizuelnom smislu. A ono, kao nekakav – turistički bedekir!  Knjiga je gotovo džepnog formata, mekih korica, sa naguranim crno-belim fotografijama, uglavnom sitnim da se likovi jedva razaznaju, mada je svaka, što je za pohvalu, uredno potpisana: ime umetnika,  uloga koju je tumačio, naziv opere, ime kompozitora i datum izvođenja. Precizno, nema šta!

Ipak. Uvek postoji ono, ali...

U registru imena na kraju knjige tražim neke umetnike, pa i  mog dragog prijatelja Olivera Njega. Trljam oči i ne verujem: nema slova  Nj. Zanimalo me je da vidim kako je  i kojim ulogama predstavljen Oliver Njego, bariton nekad, a i danas jedan od najpopularnijih operskih umetnika. Posle Nj, sledi slovo – O.

Oliver Njego je bio stalni član Beogradske opere punih osamnaest godina, od 1991. do 2007, kada je dao otkaz i posvetio se profesuri i koncertima. I danas predaje na Muzičkoj akademiji u Kragujevcu a na brojne pozive za koncerte često ne može ni da odgovori. Sigurna sam, ubeđena, da u nasumičnoj anketi u bilo kom gradu, na pitanje  kog operskog pevača znate, odgovor bi bio – Oliver Njego! Znaju ga i oni koji nisu ni prošli pored opere, a kamoli ušli u to zdanje. Proverila sam ovo moje, možda, subjektivno mišljenje kod prijatelja, ali  i muzičkih kritičara. Svi su mi dali za pravo.

A Oliver Njego, markantna figura naše operske i šire muzičke scene, nije jedini o koga se ogrešila autorska ekipa monografije. Nema ni  Tamare Nikezić, mecosoprana, koja je član Opere nešto manje od jednu deceniju, iako autor piše o operskim umetnicima i događajima završno sa 2017. godinom.

Pokušala sam da saznam o čemu je reč i dobila odgovor da u knjizi ima još materijalnih grešaka, da nije bilo para i da nije mogao da se obezbedi ozbiljan, naučni, muzikološki pristup jednom ovako značajnom jubileju i publikaciji. Nedostatak novca kao argument ili olakšavajuća okolnost ne može da bude alibi za aljkav i neprofesionalan pristup, pogotovo kad je reč o publikovanju tako  značajnog kulturno- istorijskog dokumenta. Jer, Beogradska opera je nekad imala svoje ‚‚zlatno doba” bila je među prvima ne samo u Evropi, a brojni umetnici osvojili su najznačajnije scene sveta. Taj status obavezuje.

Pošto se ne možemo osloniti na stoprocentnu validnost podataka u monografiji autora Vladimira Jovanovića (štampanje su pomogli  Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije i Banka Inteza) bilo bi časno da se  tiraž od 500 primeraka – povuče! Jer, felerična roba i može da se proda u pola cene, a felerična monografija, uz to tako veliki jubilej, tako značajne institucije kulture kakav je nacionalni teatar je – blam!