Музика је део реда који је изнад нас

НОВИ ЗВУК
Слика прва: октобар 1987. године, Факултет музичке уметности у Београду. На прстима улазимо на први час вежби из хармоније. Дочекује нас ведро лице Катарине Миљковић. И одједном, страх ишчезава, акорди се слажу као неком чаролијом и хармонија на клавиру постаје забавна игра.

Слика последња: јун 2008. године. Свечана сала Скупштине града Београда. Истим широким осмехом Катарина Миљковић поздравља одушевљену публику. Ауторски концерт, на коме нам се представила остварењима настајалим у дугом периоду – од осамдесетих година прошлог века до данас – повод је за наш разговор са овом композиторком која већ дуго живи у Бостону и предаје на престижном Музичком конзерваторијуму Нове Енглеске.      

– Када цео Симфонијски оркестар Чикага, под вођством Џејмса Левина, застане у тишини Кејџовог дела 4.33, то никако није смрт уметности, напротив, то је одавање почасти уметности која нам долази из природе, нашег говора, покрета, мисли, доказ о непостојању тишине и прожимању сваког тренутка звуком – каже Миљковићева. – Када се једном доживи и схвати ово дело, прихвати се и потпуни мир са којим се приступа музици. Она је део реда који је изнад нас. Можемо трагати за њим, али га не можемо контролисати, свести на субјективне судове, или га ограничити на концертне дворане, критичаре и дистрибутере

Јосип Славенски у свом делу „Хаос” покушава да транспонује Кант-Лапласову теорију о настанку свемира у музику. На Вашем концерту чули смо остварење Awakening које је, заправо, музички „лик“ математичке формуле хаоса (правила 30) математичара Стивена Волфрама. Шта је суштина Ваших настојања да у музику „пресликате“ „једноставне компјутерске програме“?

– Везе између природе, науке и музике постоје откако постоји сама музика. Музика, и уопште, уметност, не ствара се, већ открива. Извор је свуда око нас, само га треба препознати. За мене је изазов да нађем музику у треперењу лишћа, звуку саобраћаја, математичким формулама и било каквом процесу. Када ме привуче неки концепт или појава, анализирам је и покушавам да пренесем њена правила у музику. У многим случајевима тај пренос се дешава на арбитраран начин и може се тумачити више као уметнички доживљај одређеног феномена, него „објективна“ трансформација из једног медија у други. На пример, композитор може да буде инспирисан звуком кише и напише музику која по атмосфери, или, чак, донекле и звучно, подсећа на кишу. Интуитивна имитација би, свакако, била непрецизан и субјективан звучни запис. Ако, пак, композитор одлучи да примени статистички процес, који компјутерски симулира дистрибуцију кишних капљица, онда се остварује „објективни“ звучни запис. Музика у том случају не зависи од субјективног доживљаја, већ подлеже законима преузетим из природе, путем научне анализе. Но, коришћење математичких формула само је једна од могућности у трагању за законима лепоте и склада. Композиција Awakening  је само једна могућа звучна слика „правила 30“, чија је главна карактеристика непредвидивост.

На тему везе између науке, природе и музике одржали сте низ предавања. Резултат ових истраживања је и Ваше дело Forest за два препарирана клавира и удараљке. Каква је била рецепција овог дела и Ваших идеја у САД?

– Forest је композиција за два препарирана клавира, тибетанске преамбуле и, за ту прилику креиране, удараљке. Основу композиције чини правилна „мрежа“ тонова и временских одстојања, у коју су инкорпориране неправилности. Звучни исход је обиље боја, непредвидивих покрета и различитих музичких асоцијација, које се расцветавају из момента одступања од правилности. Иако технички и интерпретативно веома захтевна, композиција је изведена више пута од стране клавирског дуа, Јонг Саката и Јунг Ми Ли, и снимљена за Sachimei Record. Рецепција је била веома добра, од стране публике и критике едуковане у експерименталној музици.

Интердисциплинарни приступ стварању се шири и мислим да ће се наставити у будућности. За сада је мој рад лепо прихваћен од стране Волфрам тима, мог конзерваторијума, извођача, а и новог интернационалног удружења, MCM, за везе између музике, математике и компјутерских процеса, у оквиру којег сам излагала своје идеје прошлог маја у Берлину.

Да ли мислите да употреба електронике при чину компоновања донекле убија креативност?

– Електроника је, односно, компјутер, у мом случају, као и сваки други инструмент. Све зависи од тога како му се приђе. Када се компонује за клавир, онда не примењујемо сваку могућу технику у једном делу, него је бирамо, у складу са природом композиције. Тако је и са компјутером. Избор изражајних средстава у функцији музике је неопходан. Креативност увек излази из ригорозних ограничења, постављених од стране аутора. Поред тога, увек користим компјутер уз „живи“ звук, документарну слику или покрет играча, да би се механичка природа реализације оплеменила. Савршена прецизност ме занима само као контраст природности, која неминовно доноси одступања, „грешке“. Ма колико уносили одступања од правила у компјутерске програме, барем за сада, људска комплексност је много богатија и доноси неопходан живот, дисање, у уметничко дело. Тензија која се ствара преклапањем механичке прецизности и природне комплексности у интерпретацији извођача веома ме занима.

У делу Cracking направили сте синтезу између уметности покрета и тона, а све то смо слушали (и гледали) у видео-запису. Је ли будућност уметности, након свих прохујалих стилова, епоха и великана, управо у интердисциплинарности?

– Интердисциплинарност доноси музици неку врсту објективности, која обогаћује техничка средства и развија нашу перцепцију и способност да прихватимо различите начине изражавања. Складна мелодија, праћена пријатним хармонијама, увек ће остати нешто што публика радо слуша и тако треба да буде. Али, неопходно је да та иста публика буде у стању да прати и музику која долази из хаотичних, нелинеарних процеса и препозна њену природност. Зар би било природно да одбацимо турбуленцију воде, мноштво звукова у шуми или масу облака као нешто неприродно, неразумљиво, или, чак, дегенерисано, и гледамо само у цвеће чије латице можемо да пребројимо и јасно спознамо њихов ред? Наша будућност је у прихватању и експанзији сазнања, а не у одбацивању различитости; уосталом, то је одувек било важно за људски развој.

Након продора у свет који је начинила Љубица Марић, уследила је „поплава“ жена композитора. Верујете ли да постоји „женско писмо“?

Термини „женски композитор“ и „женско писмо“ веома су осетљиве природе. Мој однос према овом питању се током година променио. На почецима каријере никако не бих пристала на учествовање у програму састављеном од „женских композитора“. Сада томе не придајем нарочит значај, чак се радујем таквим концертима. Честа је појава да се „жене композитори“ одлично организују и разумеју, па се и концерт одвија у опуштеној атмосфери. Остало је музика, као и на сваком другом концерту. Ако „женско писмо“ уопште постоји, требало би да се, развијањем једнакости и потискивањем дискриминације, изгуби као такво. Не верујем да смо предодређене за специфично писмо. Додала бих још да је веома важно да подржавамо једна другу, зато што је наш живот изузетно сложен у друштвима где још увек мушкарци доминирају.

Можете ли нам открити нешто из своје „лабораторије“ – неко започето дело, пројекат који је тек у плану?

Тренутно радим са Миланом Поповићем на видеу посвећеном Београду. Основа је четвороминутни документарни снимак Теразија, који сам направила прошлог лета, више из носталгије него у намери да га користим. Касније ми се допао ритам камере, запис звука, као и визуелна основа видеа. Рад ће бити за електронику, виолину и видео-пројекцију. Премијерно ће га извести Ана Михајловић, 24. октобра у Тајмс центру у Њујорку. Радујем се приказивању доживљаја Београда америчкој публици.