Све се (до)зна

Кад је Интернет тек почео да улази у наш живот – а то није било баш тако давно, прошло је тек десетак година – много је штампарске боје потрошено на чланке који су величали нешто за шта се мислило да је главна предност коришћења глобалне рачунарске мреже: анонимност. Можемо да путујемо инфо-страдом, да свраћамо на различита места, комуницирамо са другима, а да при том будемо заштићени, да други не знају ко, у ствари, куцка по тастатури испред компјутерског екрана.

Авај, показало се да је то била највећа заблуда информатичке ере, ере која нам је донела неслућена добра, али добра која, како је то из дана у дан све очигледније, морамо да плаћамо одрицањем од сопствене приватности.

Последњи ексер у ковчег којим се она дефинитивно покопава ударен је пре два дана, пресудом једног америчког савезног судије, који је највећем од многобројне „велике браће” на Интернету, Гуглу, наложио да медијској компанији Вијаком (власнику МТВ музичког канала и филмског студија Парамонт) преда евиденцију о сваком ко је икада посетио популарни сајт за размену видео записа Ју тјуб. А таквих је на милионе (има их доста са нашег простора, сразмерно броју наших корисника Интернета). Све у свему, то је око 12 терабајта података. Колико је то можда је нешто јасније ако се каже да највећа светска библиотека, она америчког Конгреса, која поседује 19 милиона књига и 56 милиона рукописа, може да се дигитално смести на 10 терабајта.

Та евиденција се неће састојати од имена и кућних адреса посетилаца, већ од дигиталних кодова компјутера са којих су гледали Ју тјуб видео „клипове”. Али, како тврде експерти, то је довољно да вас, ако баш жели, неко лоцира. Вијаком на овај начин жели да оснажи аргументе у свом милијарду долара тешком спору са Гуглом (власник Ју тјуба) око ауторских права на материјал из видео спотова и ТВ серија који поједини корисници размењују.

Пресуда има правне последице, тако што власнике популарних интернет-сајтова, који своје садржаје обезбеђују искључиво прилозима корисника, проглашава законски одговорним за садржај тих комуникација (популарна интернет-берза Ибеј оглобљена је недавно од стране једног француског суда са 61 милион долара, зато што су њени корисници продавали лажне „луј витон” ташне).

Оне друштвене су још теже: то шта смо гледали на Ју тјубу говори много о нама, као што, такође, наше свакодневне претраге преко Гугл сервиса откривају наша интересовања и тиме цртају прилично прецизне профиле...

Сваким изласком на Интернет оставимо понеки траг, а да тога нисмо свесни: сваки и-мејл је отворено писмо које може да прочита и онај коме није намењено. Она интернет-места на која често свраћамо приликом прве посете у наше компјутере инсталирају „колачиће” – програмчиће који рапортирају о ономе што чинимо кад се „улогујемо”. На сајтовима за „дружење” пак сасвим вољно остављамо информације о својим склоностима, не марећи да је то доступно и недобронамернима...

Да ли то значи да технологија измиче контроли, а да је Орвелов свевидећи Велики брат променио место становања: уместо у држави, сада је у великим информатичким корпорацијама?

Изгледа да је сада на обе адресе, при чему политички и корпоративни надзор над грађанима нема везе са системом: да ли је ауторитативни или демократски. Изговори су, наравно, различити: у једном случају је саботирање опозиције, у другом борба против тероризма, у трећем лукративни бизнис ,,циљаног” оглашавања.

Све то долази у малим дозама, па се безболно навикавамо: предности које нам у послу и личном животу пружају компјутери, мобилни телефони, кредитне картице и све друге направе за пословање, комуникацију и трансакције које користимо у све већој мери, толико су велике да у далеки други план потискују страхове од нежељеног увида у нашу интиму. Није више реч само о прислушкивању: мобилни телефон од којег се не раздвајамо је и наш прецизни локатор: наш оператер у сваком тренутку може да прочита где се налазимо, са прецизношћу од око стотину метара.

Телефонске компаније и интернет-провајдери рутински чувају све податке о нашим разговорима, електронској пошти и интернет-посетама. Земље ЕУ су почеле, једна по једна (Немачка, Шведска, Британија), да преузимају велика овлашћења у шпијунирању својих грађана (у име борбе против тероризма), доносећи законе који би пре 11. септембра 2001. били незамисливи.

У неколико европских градова стигла су специјална Гугл возила, која насумице снимају призоре са њихових улица и стављају их на увид свима на Интернету. То је програм „стрит вју” („поглед са улице”), који је због својих воајерских елемената већ одавно подједнако популаран и контроверзан у Америци…

Врли Нови свет.