Цртица о парламентаризму у Србији

Постоји једно питање, можда метапитање, зовите га како хоћете, у сваком случају, оно је незаобилазно: јесу ли добре намере које имамо у виду приликом одређивања циља у политици довољне да оправдају и циљ и средства којима се долази до циља? Учтивост ми налаже да и поред сигурног става по том питању кажем да у то нисам сигуран. Рекао бих да су намере неопходне, али не и довољан услов за усклађен рад једног парламента. Ако се при томе има на уму наша историја парламентаризма од Карађорђевих времена, која не даје много разлога за оптимизам, онда се за овакав став може пронаћи једно велико оправдање.

Последњих јунских дана присуствовали смо конституисању наше скупштине и избору њеног председника. Нажалост, уместо једног протоколарног чина који је требало да одише оптимизмом, он се у ствари претворио у представу у којој су се виделе наше мане а не врлине. Укратко, претворио се у чин који сам по себи говори да грађани ове земље не морају да страхују од глобалног загревања као највећег проблема човечанства – добили смо доказ да имамо још којечега да се плашимо. Иако то неће произвести такве последице као на пример отапање Северног пола, ипак имамо такву историју да на тренутак можемо да заборавимо на ово вруће лето јер се између осталог из ових облака пролама и она Демостенова: „Буди господар своје воље, а слуга своје савести“. Она је пре свега упућена не само лично госпођи Ђукић-Дејановић већ и свима онима који мисле и раде као госпођа председник Народне скупштине. Како другачије протумачити један најблаже речено индиферентан и благ став према проблему сукоба интереса поводом којег се води оштра дебата у нашој скупштини? Какви ли су то аргументи потребни да се изнесу за скупштинском говорницом да би били јачи и од осећања супарништва или од партијске дисциплине која је изгледа старија и од неких незаобилазних института великог Римског права... од самог устава! И напослетку: да ли небирање средстава да се дође до циља у политици чини тај циљ узвишенијим и вреднијим? Сви знамо који су циљеви новоформиране парламентарне већине. Али имајући у виду да она Демостенова мисао превазилази значај било које дневнополитичке расправе, треба рећи да ће о свима нама историја да да последњу реч.

Описујући један комадић нашег историјског наслеђа, Андрић у „Травничкој хроници“, у Епилогу, описује један разговор бегова о томе када ће да оде стари конзул, хоће ли доћи нови и хоће ли све у Травнику да буде по старом? Па ипак, колика год да је временска и историјска дистанца између Травника и данашње Србије, није могуће не приметити да данас имамо неке нове бегове. Конзула и данас има, али је много више оних који би хтели да буду конзули. Е, тим кандидатима тек ништа не значи однос између циља и средстава. А разговори... они су мање-више слични, уосталом као и њихови учесници, и травнички и ови данашњи. Једино што остаје јесте нада да ће та расправа, као каква ватра, јаче и сијати и грејати парламент и њихове старешине – јаче и од глобалног загревања и летњих врућина скретати пажњу на себе у најпозитивнијем смислу те речи. И на крају ми пада на памет још један цитат за садашњег и све будуће председнике парламента који је изговорио велики Цицерон: „Сви се ми покоравамо законима да бисмо били слободни“.

Студент права