Богаташи илегално лете над Москвом

Специјално за „Политику”
Москва, 3. јула – Руској влади ускоро ће бити предат на разматрање предлог закона „о развоју мале авијације“. Уколико он буде прихваћен, викендом, кад већина грађана Русије креће у природу, неће се стајати по неколико сати у саобраћајним гужвама. Петак, иначе, представља ноћну мору за готово све грађане Русије, а једанаести јун, дан пред четвородневни празник, остаће запамћен по потпуном колапсу саобраћаја у Москви. Колоне аутомобила на широким московским улицама (неке имају и по 16 трака) сатима су стајале. И слично је сваког петка око седамнаест сати, кад цела Москва креће „на дачу“ (викендицу). Институција даче је типично руска – готово свака породица је и у совјетска времена имала кућицу у природи, у околини града. Осим високих државних и партијских чиновника, чије су куће биле од чврстог материјала и погодне за становање преко целе године, „обични“ људи правили су их од дрвета, панела... Било је важно да у летњем периоду побегну од градског смога и да имају где да преспавају и да се, у случају потребе, склоне од кише и ветра. Време се обично проводило у дворишту уз „шашлик“ – роштиљ, или у обрађивању баштице која није смела бити већа од шест ари, чувених совјетских „шест соток“ – максимум који је човек могао имати а да не буде проглашен за кулака. У време кад у продавницама није било готово ничега, дача је обезбеђивала основне потребе породице – кромпир, лук, купус, цвеклу... Кад се томе још додају печурке из оближњих шума које су се сушиле или маринирале, па шумске јагоде, малине и разне јестиве бобице – може се рећи да је дача била спас. О чистом ваздуху да и не говоримо. Преко лета, свака породица се и данас труди да децу пошаље „на дачу“ – обично с њима одлазе баке и не враћају се до септембра, када почиње школска година. Родитељи их посећују викендом.

Даче данас више нису само кров над главом, све је више оних које представљају праве дворце. И често су од града удаљене и по 200–300, па и 400 километара. „Нови Руси“ их називају „котежима“, „хацијендама“ и разним другим нимало руским именима и није им тешко да петком у аутомобилу проведу по неколико сати како би се дочепали чистог ваздуха, и исто толико недељом увече, када се сви враћају назад. Они богати и живе у дачама, па им и свакодневни пут до посла траје сатима. Захваљујући њима, више се не говори о саобраћајном колапсу петком, већ сваког дана.

Путеви се стално шире, метро се продужава, али то много не мења ситуацију – једини спас је, сматрају многи, увођење хеликоптерског саобраћаја. У Москви данас живи око милион и по богаташа, доларских милионера којима не би био никакав проблем да купе хеликоптер и њиме долазе на посао – многе зграде, поготову нове, пословне, имају равне кровове на које се може слетети. Уосталом, мали авион или хеликоптер може данас да купи много већи број људи – он кошта од 20.000 до 40.000 долара, колико и бољи страни аутомобил. Постоји чак и варијанта „хеликоптера на склапање“ од 15.000 долара, који се може чувати у обичној гаражи, а ради на бензин. Проблем је што је над Москвом од Другог светског рата забрањено летење.

У Русији данас има око 3.000 малих приватних авиона и хеликоптера који илегално лете по околини Москве и других градова. Будући да њихово летење на висини испод 100 метара радари не откривају, контролне службе немају никакву могућност да их надзиру. Нико не зна да ли су исправни, да ли су пилоти обучени за летење, једино је добро што на тој висини не представљају опасност за ваздушни саобраћај.

Зато је нови закон неопходан иако не предвиђа дозволу летења над Москвом. Он би омогућио да се петком метроом дође до краја града, а одатле даље, без проблема. Истина, ово „без проблема“ је условно јер ће бити потребно много нових закона да се регулише летење – садашњи прописи којима се регулише приватна авијација веома су компликовани, захтевају тако много дозвола, од диспечера до противракетне одбране, да човек просто изгуби вољу за летењем. Али чак и кад то буде регулисано и евентуално се пређе на систем који влада у свету – да се просто обавести контрола лета која потом одређује слободан пут – остаје да се реши још много других проблема. Сви пилоти мораће да полажу возачки испит, а авиони ће после сваких 100 сати лета ићи на технички преглед, после 1.100 сати мењаће им се мотор, а чуваће се у специјалним хангарима...

А док се све то не регулише, у околини Москве већ постоји неколико такси-компанија које изнајмљују хеликоптере и лаке авионе, са пилотом. Сви они само чекају знак да почну да организују превоз од даче до канцеларије. У Москви ће то, сасвим сигурно, бити бизнис будућности.