Пријава „Хашког механизма”

Хашки трибунал је деловао деценијама, али као и свака ад хок установа и он има свој крај. Почетак тог краја је „резидуални механизам”, пред којим је у току покушај суђења држављанима Србије оптуженим за „непоштовање суда” у поступку против др Војислава Шешеља, који је прво ослобођен у првостепеном поступку, а потом је у жалбеном поступку осуђен. Та другостепена пресуда је аутоматски постала правноснажна, те је осуђени тако лишен права на жалбу. Ово је начелно спорно, јер је жалбено веће хашког трибунала преиначило првостепену пресуду без непосредног извођења доказа. Поступак пред хашким трибуналом је уз одређене мање изузетке, попут непостојања пороте, конструисан веома слично изразито расправно конструисаним англосаксонским кривичним поступцима у којима је тако нешто незамисливо.

Од Србије се захтева изручење људи које хашки тужилац терети за непоштовање суда, што се своди на постојање сумње да су на недозвољен начин утицали на сведоке. Већ се у раној историји хашког трибунала појављује „препарирани сведок”. Србин Д. О. се 1996. као „сведок Л” појавио на суђењу Душку Тадићу. Након полагања заклетве сведок изјављује да је Тадић у једном логору више заробљеница силовао, а више заробљеника убио. Потом Д. О. признаје да су га полиција и тајне службе БиХ уз страшне претње и мучење приморале да лажно сведочи. Нико за такво драстично „непоштовање суда” није одговарао. Хашки трибунал није од БиХ захтевао предају окривљених који су „препарирали” сведока, нити је БиХ пријављена Савету безбедности. Тадић је иначе, ухапшен у Немачкој из које је изручен хашком трибуналу, што је тада био повод за расправу у Бундестагу, када је између осталог, официјелно закључено да Немачка никада и ни под којим условима не би трибуналу изручила било којег свог држављанина.

Познат је и случај бивше портпаролке хашког тужилаштва Флоренс Хартман, која је у Хагу осуђена због непоштовања суда. Кажњена је новчаном казном од 7.000 евра (уз правило о замени са седам дана затвора у случају неплаћања), због објављивања делова тајних докумената у једној својој књизи. Иако је хашки трибунал издао налог за њено хапшење, она је дуго била слободна као „птичица на грани”. Није хапшена у Француској, чија је држављанка, јер су француске власти тврдиле да немају обавезу сарадње са хашким трибуналом, када се ради о кривичним делима која нису ратни злочини. Не хапсе је ни у другим државама у којима је боравила. Хапсе је службеници самог трибунала 2016, када је дошла на један протест који се одржавао у Хагу.

У складу са правилима Закона о сарадњи са хашким трибуналом, надлежни српски суд је одлучио да нема услова да се људи чије се изручење захтева, предају трибуналу, тј. „механизму” као његовом „наследнику”, јер је Србија према законским правилима (која је својевремено као адекватна оценио и сам хашки трибунал), дужна да сарађује само када се ради о тешким кршењима међународног хуманитарног права, попут ратних злочина и геноцида. Нема законског начина да Србија било кога преда „хашком механизму” ради кривичног гоњења за друге деликте, а постоји регуларна могућност да се за конкретна кривична дела прописана Кривичним закоником Србије, која се садржински своде на оно за шта се терете људи чије се изручење захтева, кривични поступак води у Србији. Резидуални механизам је стога прво и донео одлуку о уступању кривичног гоњења Србији, али се потом, након жалбе хашког тужиоца, од тога одустало.

Пријављивање Србије Савету безбедности УН, како би је он принудио на поступање по захтеву „Хашког механизма” помало подсећа на оно чувено и озлоглашено резоновање о „недржању закона, као што се пијан човек држи плота”. Савет безбедности је основао хашки трибунал у виду „мере за очување мира”, што није регуларан начин настанка међународних судова, који правно перфектно могу бити основани једино међународним уговором. Тако је ступањем на снагу Римског статута настао стални Међународни кривични суд. Хашки трибунал је покушао да буде и „писац” будуће историје. Већ је у првој пресуди трибунала констатовано постојање вишевековног великосрпског пројекта, меморандум САНУ објашњен је скоро као „злочиначки манифест”, а грађански рат у БиХ третиран као „међународни оружани сукоб”. Иако су хашке пресуде историјски важне, трибунал наравно, не може да „ексклузивно пише” историју.

Србија је сарађивала са хашким трибуналом сходно правилима свог законодавства. И у самој су Србији вођени и правноснажно окончани бројни кривични поступци за ратне злочине. И са „Хашким механизмом” се мора сарађивати, али искључиво на основу закона и стриктно у његовим границама.  Дакле, „познаније права” је врхунска дужност правне државе и није реално очекивати да би Савет безбедности могао да прихвати захтев „Хашког механизма”, чиме би Србију приморавао на противправно понашање.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду