Prijava „Haškog mehanizma”

Haški tribunal je delovao decenijama, ali kao i svaka ad hok ustanova i on ima svoj kraj. Početak tog kraja je „rezidualni mehanizam”, pred kojim je u toku pokušaj suđenja državljanima Srbije optuženim za „nepoštovanje suda” u postupku protiv dr Vojislava Šešelja, koji je prvo oslobođen u prvostepenom postupku, a potom je u žalbenom postupku osuđen. Ta drugostepena presuda je automatski postala pravnosnažna, te je osuđeni tako lišen prava na žalbu. Ovo je načelno sporno, jer je žalbeno veće haškog tribunala preinačilo prvostepenu presudu bez neposrednog izvođenja dokaza. Postupak pred haškim tribunalom je uz određene manje izuzetke, poput nepostojanja porote, konstruisan veoma slično izrazito raspravno konstruisanim anglosaksonskim krivičnim postupcima u kojima je tako nešto nezamislivo.

Od Srbije se zahteva izručenje ljudi koje haški tužilac tereti za nepoštovanje suda, što se svodi na postojanje sumnje da su na nedozvoljen način uticali na svedoke. Već se u ranoj istoriji haškog tribunala pojavljuje „preparirani svedok”. Srbin D. O. se 1996. kao „svedok L” pojavio na suđenju Dušku Tadiću. Nakon polaganja zakletve svedok izjavljuje da je Tadić u jednom logoru više zarobljenica silovao, a više zarobljenika ubio. Potom D. O. priznaje da su ga policija i tajne službe BiH uz strašne pretnje i mučenje primorale da lažno svedoči. Niko za takvo drastično „nepoštovanje suda” nije odgovarao. Haški tribunal nije od BiH zahtevao predaju okrivljenih koji su „preparirali” svedoka, niti je BiH prijavljena Savetu bezbednosti. Tadić je inače, uhapšen u Nemačkoj iz koje je izručen haškom tribunalu, što je tada bio povod za raspravu u Bundestagu, kada je između ostalog, oficijelno zaključeno da Nemačka nikada i ni pod kojim uslovima ne bi tribunalu izručila bilo kojeg svog državljanina.

Poznat je i slučaj bivše portparolke haškog tužilaštva Florens Hartman, koja je u Hagu osuđena zbog nepoštovanja suda. Kažnjena je novčanom kaznom od 7.000 evra (uz pravilo o zameni sa sedam dana zatvora u slučaju neplaćanja), zbog objavljivanja delova tajnih dokumenata u jednoj svojoj knjizi. Iako je haški tribunal izdao nalog za njeno hapšenje, ona je dugo bila slobodna kao „ptičica na grani”. Nije hapšena u Francuskoj, čija je državljanka, jer su francuske vlasti tvrdile da nemaju obavezu saradnje sa haškim tribunalom, kada se radi o krivičnim delima koja nisu ratni zločini. Ne hapse je ni u drugim državama u kojima je boravila. Hapse je službenici samog tribunala 2016, kada je došla na jedan protest koji se održavao u Hagu.

U skladu sa pravilima Zakona o saradnji sa haškim tribunalom, nadležni srpski sud je odlučio da nema uslova da se ljudi čije se izručenje zahteva, predaju tribunalu, tj. „mehanizmu” kao njegovom „nasledniku”, jer je Srbija prema zakonskim pravilima (koja je svojevremeno kao adekvatna ocenio i sam haški tribunal), dužna da sarađuje samo kada se radi o teškim kršenjima međunarodnog humanitarnog prava, poput ratnih zločina i genocida. Nema zakonskog načina da Srbija bilo koga preda „haškom mehanizmu” radi krivičnog gonjenja za druge delikte, a postoji regularna mogućnost da se za konkretna krivična dela propisana Krivičnim zakonikom Srbije, koja se sadržinski svode na ono za šta se terete ljudi čije se izručenje zahteva, krivični postupak vodi u Srbiji. Rezidualni mehanizam je stoga prvo i doneo odluku o ustupanju krivičnog gonjenja Srbiji, ali se potom, nakon žalbe haškog tužioca, od toga odustalo.

Prijavljivanje Srbije Savetu bezbednosti UN, kako bi je on prinudio na postupanje po zahtevu „Haškog mehanizma” pomalo podseća na ono čuveno i ozloglašeno rezonovanje o „nedržanju zakona, kao što se pijan čovek drži plota”. Savet bezbednosti je osnovao haški tribunal u vidu „mere za očuvanje mira”, što nije regularan način nastanka međunarodnih sudova, koji pravno perfektno mogu biti osnovani jedino međunarodnim ugovorom. Tako je stupanjem na snagu Rimskog statuta nastao stalni Međunarodni krivični sud. Haški tribunal je pokušao da bude i „pisac” buduće istorije. Već je u prvoj presudi tribunala konstatovano postojanje viševekovnog velikosrpskog projekta, memorandum SANU objašnjen je skoro kao „zločinački manifest”, a građanski rat u BiH tretiran kao „međunarodni oružani sukob”. Iako su haške presude istorijski važne, tribunal naravno, ne može da „ekskluzivno piše” istoriju.

Srbija je sarađivala sa haškim tribunalom shodno pravilima svog zakonodavstva. I u samoj su Srbiji vođeni i pravnosnažno okončani brojni krivični postupci za ratne zločine. I sa „Haškim mehanizmom” se mora sarađivati, ali isključivo na osnovu zakona i striktno u njegovim granicama.  Dakle, „poznanije prava” je vrhunska dužnost pravne države i nije realno očekivati da bi Savet bezbednosti mogao da prihvati zahtev „Haškog mehanizma”, čime bi Srbiju primoravao na protivpravno ponašanje.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu