Радно време по гостима штимовано

Арсеније Романић је управљао бифеом „Сплит”, на углу Скадарске и Улице 29. новембра, данашњег Булевара деспота Стефана, док је Миодраг Стефановић шефовао у „Колосеуму”, прометној кафани у тадашњој Улици маршала Тита стешњеној између фото-атељеа Анастаса Јовановића, првог српског фотографа, и здања Мите Голубовића у којој је сада Задужбина Вука Караџића, првог реформатора нашег писма. Тек средином шездесетих година прошлог века Арсеније је постао Аца Деветка, а Миодраг је преименован у Мију Аласа. Аци су кумовали путници, кочничари и кондуктери трамваја број 9 којем је друга станица била пред „Сплитом” (почетна је била надомак Позоришног трга), а надимак је понео тек када је отишао да по периферији града отвара кафане. Миодраг је онако назван по алаској чарди на Сави што је самовала на осмом километру старог Обреновачког друма, чим је у њу унео чађави шпорет, шанк, четири стола и петнаестак распарених столица, па изнад улаза истакао фирму с натписом „Рибар”.

Прибележено је да су њих двојица били родоначелници послератног приватног угоститељства у земљи самоуправног социјализма и друштвене својине. Слабије се зна да су били и први који су, уз прећутну сагласност Службе и пратећих службица, радно време штимовали по гостима и двери најчешће држали одшкринуте до зоре... па и преко тога.

Да им је посао висио о концу сведочи текст објављен у „Њусвику” 17. октобра 1966. године који је цео био посвећен (тада новој, а сад већ бившој) Југославији. Репортере је нарочито занимала појава и сигурност приватног предузетништва, па су с Мијом заподенули разговор о томе. А, пренели су шта им је рекао, у целости: „Ако потпуно банкротирам ја само долазим на своје, на почетак, кад сам био потпуно шворц.„

Пословни дух

Пре двадесетак година у Галерији Културног центра приређена је ретроспективна изложба слика покојног Славе Богојевића на којој је било изложено и сијасет његових минијатура исцртаних графитном оловком на празним паклицама цигарета, а све су биле из приватне збирке безименог београдског колекционара. Само је досадно наваљивање професионалног радозналца допринело сазнању да је то благо припадало госин Миодрагу Стефановићу, Мији Аласу! Откриће је захтевало додатну кафанску истрагу, коју је другарски помогао Милоје Поповић, звани Каваја, некада сарадник „Политике”, дипломата, писац и светски путник, а на све то и Мијин некад радо виђен гост.

– Цене у „Рибару” су биле социјалистичке, по мери прилика и џепа тадашњих муштерија – објаснио је колекционар. – Али, догађало се да гост остане без пребијене паре па понуди нешто као залог, а покојни Слава није имао ништа друго сем допушених паклица цигарета, оловке и незамисливог талента, те сам сакупио тога више од 150 комада, само што нисам имао појма колико вреде. Тако је плаћао и Слободан Марковић, али ми је његова племенита супруга Ксенија већ пре подне долазила и преузимала их плаћајући дуг до последње паре, чак и преко тога, како би учинио и њен суђеник.

Цехови су, рече, обично били двоструко већи, али нешто је морало да се отпише и „на рачун куће”, уз објашњење да и није могло друкчије а да се гост не покуњи и изгуби вољу да навраћа!

– Зато се и нисам обогатио, осим ако не рачунам предивне пријатеље које сам онде стекао. А то је право богатство. Јер, када бих ја у „Колосеуму” упознао једног Александра Дерока, Кочу Поповића, Аманду Лир, Милоша Црњанског, Либера Марконија, Мићу Поповића, Живана Сарамандића, Васу Поповића, Мому Капора, Арсена Дедића, тебе шалабајзера... Никада! И, где бих Клоду Лелушу продавао кладањску „мушку воду”?

Имао је Мија још једну фантастичну колекцију! Јер, одувек је зидове механе украшавао фотографијама сталних гостију затечених у његовој чарди „ин флагранти”, а кад су јој запоселе сваки кутак, започео је да их таложи у породични албум (где ли је то благо?). Зато је објавио чудесну монографију „Београд... код Мије Аласа”, која је 1996. године однела шњур по лепоти на Београдском сајму књига, али одавно нема ни њега, нити његове ризнице успомена на полицама књижара!

Либеро и Мија Алас

Шкрабање по води

Једном, у рану зору, пред крчму је таксијем пристао Либеро Маркони, од Мије по обичају затражио да плати „по таксиметру” а од келнера дуплу вотку, како не би ишао два пута, признавши тиме изокола да је без динара, па однекуд исукао укоричену свешчурину са сумасишавшом идејом да се гости чарде у њој потписују, нацртају штогод и нажврљају шта им је воља, а да би им дао „смернице”, први прибележио:

„Ко се боји рибље кости полапони у старости”, све с потписом. За њим и Паја Вујисић, који је уписао „Боље нас тови Мија Алас него што пева Мара Калас”. Онда је Добрица Ћосић то проширио поруком „Вечерасмо као људи, писмо као старци, причасмо као глумци, шалисмо се као рабаџије, код Мије – најбољег савског кафеџије”... и тако даље, редом, како је забележио један од редовних а преживелих из реченог ноћног кружока, којих је све мање (ако их још има). Он је аутентичност својих успомена нехотице потврдио бележећи и оригиналну рецептуру за – газдину рибљу чорбу!

Због тог писанија бака Десанка је преко Либера одаслала Мији поруку да би своју свешчурину могао да смести и међу корице праве књиге не би ли нешто остало потомству, а не да се измотава. Џаба. Искористио је неколико тих „искрица” у својој монографији, а потомству – шипак.

Ко зна колико би све потрајало да се Мија није разболео. Сустигао га је живот, шта ли? Тада се открило да он и није власник већ само закупац речене чарде, те да је она у поседу Предузећа пословни простор Чукарице! А, зна се да чиновништво увек послује под мотом племенитог Николе Спасића: „Част свакоме, вересија никоме”.

Тако је заборављен Мија, а газдовање преузео нови закупац да настави тамо где је претходник стао. Нови газда, ново име. Дакле, чарда од тада није „Рибар”, већ оригинално и маштовито – „Код Мије Аласа”. Што би се рекло, слично, а друкчије, да се Власи не досете.

Можда и нова кафана има старо радно време, али мало ко се одважи да то провери.

Штета.