На Чукарици бомбе падале по стратешким циљевима

Нема још много Чукаричана који памте савезничко бомбардовање из 1944. године када су из летелица америчке авијације „сипале” бомбе на овај део града. Они који су ово бомбардовање преживели сећају се да су спас од пројектила тражили у католичкој Цркви Светих Ћирила и Методија у Пожешкој улици, по разним у меком камену ископаним пећинама или су бежали што даље ка Обреновцу. Једна од тих бомби која је на старо језгро Чукарице, око чувене Шећеране, пала 3. јула 1944. године била је и она од 242 килограма што је у недељу уклоњена са градилишта у Нодиловој улици.

Према речима Милана Тлачинца, историчара, није за чуђење то што је овај део града бомбардован.

– На врло уском простору, око данашње Радничке улице, налазиле су две врло важне стратешке тачке. Једна су били „Шелови” танкови за нафту који су се налазили на простору где су сада стари резервоари „Нафтне индустрије Србије”. А друга је био стари железнички мост код Сајма – прича Тлачинац.

Разорне бомбе које су тада пале на Чукарицу са америчких бомбардера буквално су „одувале” куће углавном направљене од земље и уништиле инфраструктуру.

– Када су бомбе почеле да падају и руше све пред собом, народ је почео панично да бежи. Велики број људи упутио се ка Обреновцу и околним селима где су многи у страху од нових бомбардовања остали све до ослобођења Београда. Не зна се колико је Чукаричана погинуло у овом бомбардовању. Колико-толико тачан податак постоји за немачке и италијанске војнике. Према информацијама из тог периода, у бомбардовању у јулу погинуло је 46 немачких војника и 96 италијанских. Италијански војници су у том тренутку били немачки заробљеници. Њих је немачка војска заробила после капитулације Италије 1943. године и користила за рад – објашњава Тлачинац.

У савезничком бомбардовању града учествовали су искључиво амерички бомбардери, док су им британски ловци били пратња. Амерички бомбардери су још тада са доње стране авиона имали специфичне аутоматске фото-апарате који су бележили погођене циљеве да би се знало шта је уништено, а шта не. У то доба њихов легитиман циљ био је 500 метара од предвиђене мете.

У току неколико месеци 1944. године Београд је бомбардован 12 пута. Први талас савезничких бомби град је засуо на Ускрс 16. и 17. априла. Тада је гађан ужи део престонице, док је последњи пут бомбардован шири део града.

До краја априла на град су се још два пута сручиле бомбе, а онда је њихова мета престоница по једном постала у мају, јуну, јулу и септембру.

Због тога не чуди што се и даље приликом иоле дубљих копања и даље наилази на ове експлозивне направе заостале из немачког и савезничког бомбардовања.

Најбројније су уз обалу Саве, од Куле Небојша до Београдског сајма, затим у центру Земуна и на потезу Дедиње – Авала. Приобаље Саве је нарочито бомбардовано због железничких и лучких магацина, фабрика, мостова… Заостале бомбе тешко је било наћи тада, а и сада због меког и мочварног тла у које су се пројектили лако и дубоко забијали. На простору Савског амфитеатра, откако се гради „Београд на води” пронађено је петнаестак заосталих експлозивних средстава – од тога три авио-бомбе од 500 килограма, а остало су минобацачке од 120 милиметара, артиљеријска зрна од 155 милиметара…

Пре три године на само пола километра од Нодилове улице приликом градње „Ада мола” откривена је топовска граната из Другог светског рата.

Немци гађали лакшим, а Американци тежим бомбама

Немци су, како кажу историчари, у бомбардовању Београда користили углавном авионе „јункерс Ју 87”, популарне „штуке” које су прецизно погађале циљ и то углавном лакшим бомбама. Теже и веће бомбе велике разорне моћи користили су Американци носећи их у утробама својих „летећих тврђава”. Београд је неколико пута био секундарна мета у односу на примарну – румунски Плоешти, налазиште нафте и гаса, главни снабдевач горивом снага Трећег рајха. Али је и неколико пута био примарна мета. Управо бомбардовање Чукарице био је стратешки и биран циљ.