Клатно широког распона

Социјалистичка партија Србије: „Ми нећемо да будемо партија која ће поправљати дивљи капитализам, као што чине неке наводно социјалдемократске странке, ми смо партија која има свој пројекат друштва и он се зове демократски социјализам, никако ублажени капитализам”.

Демократска странка: „Ми смо странка принципа, а не идеологије. Интересују нас резултати, а не идеолошка правоверност. Зато смо толерантни и флексибилни. Зато смо у стању да модернизујемо Србију”.

Ова два става, преписана из страначких програма СПС и ДС, речито сведоче о томе како будући партнери у новој влади, чији челници међусобну „идеолошку блискост” истичу као поуздану подлогу свог савеза, гледају на сопствену улогу у будућности Србије.

А какав им је однос према прошлости, у којој су баш они били одлучујући актери?

„У оквиру ДОС и у великој мери захваљујући нашој страначкој инфраструктури, срушен је последњи диктаторски режим у Европи”, речено је у програму демократа, састављеном под девизом „Време је за нови програм”, у којем се наглашава и да се „после дванаест година несрећа, ратова и политичке агоније Србија ослободила”, а да је „у темељу те слободе уграђена храброст и енергија десетина хиљада активиста ДС”.

Оцењујући да су „онима који су на власт у Србији дошли након петооктобарског пуча, спроводећи капиталистичку контрареволуцију, оставили уређену државну заједницу, чврсту и јединствену Србију”, социјалисти подсећају на то како је „киднапован и у Хаг одведен председник СПС Слободан Милошевић”, где је и „убијен у тамници правде и права”. „Још увек чекамо да видимо пред лицем правде оне који су одговорни за његову отмицу, али и оне који су одговорни за његову смрт”, пишу они и поручују: „Ми нећемо заборавити !”.

Поменути сасвим опречан однос према последњој деценији прошлог века две странке, на чијем су челу некада били Ђинђић и Милошевић, свакако је један од повода због којих је, од тренутка када је обелодањено да ће заједно састављати нову владу, јавност здушно уверавана, нарочито из кругова блиских ДС, како су оне идеолошки блиске, па да „два бола” треба да воде „ка националном помирењу”.

(/slika2)Иначе, детаљнија анализа програмских принципа ове две партије открива у чему су демократе могле да нађу потврду својих речи о сличном усмерењу, али и оно због чега је прича о „идеолошким близанцима” запарала уши представницима Демократске странке Србије, који су оценили да је реч о сасвим „неприродној коалицији”.

Остављајући по страни политичку праксу у последњих неколико година, анализирали смо мишљења ДС и СПС о 12 питања (види табелу) која су нам се учинила важним за будући развој нашег друштва. И закључили: те странке, одиста, имају слична виђења о интеграцији у ЕУ, децентрализацији, сарадњи у региону, затим, о улози државе у друштву и у социјалној политици, али и о равноправности. Њихови програмски ставови се, пак, мање или више разликују кад је реч о сарадњи са Хашким трибуналом, уласку Србије у НАТО, глобализацији, али и у погледу економије и приватизације.

Што се тиче Косова, иако ДС, на неколико места у програму, говори о Косову као о проблему и „отвореном питању”, та партија, ипак, прецизно не дефинише свој коначан став о њему, наводећи да „догађаји не смеју да нас дочекају неспремне”. Социјалисти су, пак, врло јасни, јер кажу „не” мењању граница.

Да је овдашње левичарско клатно, заправо, широког распона, потврђује и то како представници левице себе виде на политичком спектру, на којем су, у најширем смислу, поборници државе која брине о појединцу.

Рекавши нам да је ДС социјалдемократска партија и да је „умерено лево од центра”, Нада Колунџија, шеф посланичке групе ове странке у Скупштини Србије, сматра да су на крајњој левици комунистичке странке, а да су социјалисти „нешто левље од демократа”. Левље? Ђорђе Ђоковић, члан Главног одбора СПС, тврди да је његова партија „једина права партија левице на овим просторима”. Он, додуше, додаје да је њихов „програм социјалне правде” модернизован у последњих пет година, рецимо, тиме што је и улазак у ЕУ постао приоритет. С друге стране, Жарко Кораћ, лидер Социјалдемократске уније, своју партију сврстава у модерну левицу, попут оне која постоји у Европи, а коју представљају лабуристи, немачке социјалдемократе, Пасок…

А, ако је судити по његовом мишљењу да су овдашњи „социјалисти по програму лева странка, а да по пракси нису, уопште”, онда су и програмске сличности и разлике између ДС и СПС релативне. Да ли су?

------------------------------------------------------------

Ко влада Европом

Левица у смислу који се подразумевао до пре двадесетак година – антикапиталистичке оријентације – данас не постоји у Европи у виду политичких странака са знатнијим бројем присталица. Социјалдемократске странке су антикапиталистичку позицију напустиле још почетком 20. века, када су оптирале за парцијалне реформе система, али су задржале принцип државне редистрибуције као коректив базиран на идеји једнакости. Велике комунистичке партије на Западу (у Француској, Италији и Шпанији) покушале су да се у истом смислу реформишу осамдесетих, али су брзо изгубиле упориште међу гласачима, јер су поистовећене с нестајућим комунистичким режимима. Кључни преокрет се, затим, догодио с почетним економским успесима неолибералне политике, коју су преузеле – да би конкурисале десним странкама – и дотадашње социјалдемократске странке (прво лабуристи у Британији, па француски и шпански социјалисти), напуштајући тако темељни принцип једнакости и редистрибутивну политику државе у корист тржишне саморегулације. Читав тај процес пратило је и померање гласачких оријентација, тако да је истраживањима утврђено да у Европи постоји све слабија тенденција тзв. класног гласања (појава да мануелни радници претежно гласају за социјалистичке странке). Левица се данас претежно групише око антиглобалистичких циљева, као и у интелектуалним резерватима (као што су часописи – „Манифесто” у Италији, или „Монд дипломатик” у Француској, односно на универзитетима). У том смислу, левицу на Западу треба тражити пре у друштвеним покретима него у парламентарним странкама. М. Лазић