Klatno širokog raspona

Socijalistička partija Srbije: „Mi nećemo da budemo partija koja će popravljati divlji kapitalizam, kao što čine neke navodno socijaldemokratske stranke, mi smo partija koja ima svoj projekat društva i on se zove demokratski socijalizam, nikako ublaženi kapitalizam”.

Demokratska stranka: „Mi smo stranka principa, a ne ideologije. Interesuju nas rezultati, a ne ideološka pravovernost. Zato smo tolerantni i fleksibilni. Zato smo u stanju da modernizujemo Srbiju”.

Ova dva stava, prepisana iz stranačkih programa SPS i DS, rečito svedoče o tome kako budući partneri u novoj vladi, čiji čelnici međusobnu „ideološku bliskost” ističu kao pouzdanu podlogu svog saveza, gledaju na sopstvenu ulogu u budućnosti Srbije.

A kakav im je odnos prema prošlosti, u kojoj su baš oni bili odlučujući akteri?

„U okviru DOS i u velikoj meri zahvaljujući našoj stranačkoj infrastrukturi, srušen je poslednji diktatorski režim u Evropi”, rečeno je u programu demokrata, sastavljenom pod devizom „Vreme je za novi program”, u kojem se naglašava i da se „posle dvanaest godina nesreća, ratova i političke agonije Srbija oslobodila”, a da je „u temelju te slobode ugrađena hrabrost i energija desetina hiljada aktivista DS”.

Ocenjujući da su „onima koji su na vlast u Srbiji došli nakon petooktobarskog puča, sprovodeći kapitalističku kontrarevoluciju, ostavili uređenu državnu zajednicu, čvrstu i jedinstvenu Srbiju”, socijalisti podsećaju na to kako je „kidnapovan i u Hag odveden predsednik SPS Slobodan Milošević”, gde je i „ubijen u tamnici pravde i prava”. „Još uvek čekamo da vidimo pred licem pravde one koji su odgovorni za njegovu otmicu, ali i one koji su odgovorni za njegovu smrt”, pišu oni i poručuju: „Mi nećemo zaboraviti !”.

Pomenuti sasvim oprečan odnos prema poslednjoj deceniji prošlog veka dve stranke, na čijem su čelu nekada bili Đinđić i Milošević, svakako je jedan od povoda zbog kojih je, od trenutka kada je obelodanjeno da će zajedno sastavljati novu vladu, javnost zdušno uveravana, naročito iz krugova bliskih DS, kako su one ideološki bliske, pa da „dva bola” treba da vode „ka nacionalnom pomirenju”.

(/slika2)Inače, detaljnija analiza programskih principa ove dve partije otkriva u čemu su demokrate mogle da nađu potvrdu svojih reči o sličnom usmerenju, ali i ono zbog čega je priča o „ideološkim blizancima” zaparala uši predstavnicima Demokratske stranke Srbije, koji su ocenili da je reč o sasvim „neprirodnoj koaliciji”.

Ostavljajući po strani političku praksu u poslednjih nekoliko godina, analizirali smo mišljenja DS i SPS o 12 pitanja (vidi tabelu) koja su nam se učinila važnim za budući razvoj našeg društva. I zaključili: te stranke, odista, imaju slična viđenja o integraciji u EU, decentralizaciji, saradnji u regionu, zatim, o ulozi države u društvu i u socijalnoj politici, ali i o ravnopravnosti. Njihovi programski stavovi se, pak, manje ili više razlikuju kad je reč o saradnji sa Haškim tribunalom, ulasku Srbije u NATO, globalizaciji, ali i u pogledu ekonomije i privatizacije.

Što se tiče Kosova, iako DS, na nekoliko mesta u programu, govori o Kosovu kao o problemu i „otvorenom pitanju”, ta partija, ipak, precizno ne definiše svoj konačan stav o njemu, navodeći da „događaji ne smeju da nas dočekaju nespremne”. Socijalisti su, pak, vrlo jasni, jer kažu „ne” menjanju granica.

Da je ovdašnje levičarsko klatno, zapravo, širokog raspona, potvrđuje i to kako predstavnici levice sebe vide na političkom spektru, na kojem su, u najširem smislu, pobornici države koja brine o pojedincu.

Rekavši nam da je DS socijaldemokratska partija i da je „umereno levo od centra”, Nada Kolundžija, šef poslaničke grupe ove stranke u Skupštini Srbije, smatra da su na krajnjoj levici komunističke stranke, a da su socijalisti „nešto levlje od demokrata”. Levlje? Đorđe Đoković, član Glavnog odbora SPS, tvrdi da je njegova partija „jedina prava partija levice na ovim prostorima”. On, doduše, dodaje da je njihov „program socijalne pravde” modernizovan u poslednjih pet godina, recimo, time što je i ulazak u EU postao prioritet. S druge strane, Žarko Korać, lider Socijaldemokratske unije, svoju partiju svrstava u modernu levicu, poput one koja postoji u Evropi, a koju predstavljaju laburisti, nemačke socijaldemokrate, Pasok…

A, ako je suditi po njegovom mišljenju da su ovdašnji „socijalisti po programu leva stranka, a da po praksi nisu, uopšte”, onda su i programske sličnosti i razlike između DS i SPS relativne. Da li su?

------------------------------------------------------------

Ko vlada Evropom

Levica u smislu koji se podrazumevao do pre dvadesetak godina – antikapitalističke orijentacije – danas ne postoji u Evropi u vidu političkih stranaka sa znatnijim brojem pristalica. Socijaldemokratske stranke su antikapitalističku poziciju napustile još početkom 20. veka, kada su optirale za parcijalne reforme sistema, ali su zadržale princip državne redistribucije kao korektiv baziran na ideji jednakosti. Velike komunističke partije na Zapadu (u Francuskoj, Italiji i Španiji) pokušale su da se u istom smislu reformišu osamdesetih, ali su brzo izgubile uporište među glasačima, jer su poistovećene s nestajućim komunističkim režimima. Ključni preokret se, zatim, dogodio s početnim ekonomskim uspesima neoliberalne politike, koju su preuzele – da bi konkurisale desnim strankama – i dotadašnje socijaldemokratske stranke (prvo laburisti u Britaniji, pa francuski i španski socijalisti), napuštajući tako temeljni princip jednakosti i redistributivnu politiku države u korist tržišne samoregulacije. Čitav taj proces pratilo je i pomeranje glasačkih orijentacija, tako da je istraživanjima utvrđeno da u Evropi postoji sve slabija tendencija tzv. klasnog glasanja (pojava da manuelni radnici pretežno glasaju za socijalističke stranke). Levica se danas pretežno grupiše oko antiglobalističkih ciljeva, kao i u intelektualnim rezervatima (kao što su časopisi – „Manifesto” u Italiji, ili „Mond diplomatik” u Francuskoj, odnosno na univerzitetima). U tom smislu, levicu na Zapadu treba tražiti pre u društvenim pokretima nego u parlamentarnim strankama. M. Lazić