Нестанак социјалне државе

Више се не говори о капитализму, империјализму, експлоатацији, вишку вредности, поробљавању и самоуправи, него о транзицији, предузетничком друштву, послодавцима, бизнису и профитабилности. Социјални проблеми се растварају у дискурс о патологији, сиромашни су постали синоним неспособних, а незапосленост је знак слабог карактера. Устоличила се догма да без профита нема нових радних места.

Не стрепи се више од притиска левице, јер у трагању за јефтином радном снагом капитал лако мења државе, па синдикати и штрајкови нису опасни као раније. Капитал не стрепи од социјалног минског поља. Због покретљивости капитала опада цена радне снаге. Застарело знање ствара страх код необучених радника, па је реструктурисање привреде у земљама периферијског капитализма бруталније него у метрополама. Привредни раст не ублажава незапосленост нити социјалну сигурност. Нови политички фронтови лишени су утицаја левице. Развој диктира мултинационални капитал који производи тамо где су најниже наднице, продаје где је најскупља роба и плаћа порез тамо где су најниже стопе.

Због конкуренције на тржишту рада брутални радни услови лишени осигурања и социјалних права запослених су нормализовани. Све су шире маказе између сиромашних и богатих и јаз центра и периферије, а све је оштрија класна поларизација у области образовања. У дигиталном неолибералном капитализму настају и пропадају читаве индустрије знатно брже него раније, фирме се шире, стапају и поново деле таквом брзином да сви запослени изузев врха морају да раде, а да не знају да ли ће до сутра задржати посао. Нису у бољем положају ни средњи слојеви и интелектуалци. Лишена социјалне државе, заштитне улоге породице и уштеђевине велика маса људи живи у условима хронично акутне несигурности. Објективна несигурност рађа психо-социјалну несигурност у погледу будућности. Све је мање наде у трајно пуно запослење. Реторика либерализма замагљава ово стање потребом “за еластичношћу, способностима прилагођавања, дерегулацијом и општим ослобађањем”. Пре ће бити да је на делу нови социјалдарвинизам лишен солидарности. Једнакост шанси је неспојива са транзицијском правдом друштва у ком је профит врховна вредност. Спорадични социјални оптимизам није ништа друго до недостатак информација.

Безалтернативност капитализма, даље, сугерира нова филозофија историје која се не огледа само у томе што су раније жртве постале џелати и обрнуто, него и у постулирању новог оквира за превредновање прошлости. Мултинационалном капиталу важно је суочавање са прошлошћу и дозирана идејна сагласност која не би реметила међудржавну сарадњу и функционисање надржавних установа ЕУ. Комисије за измирење сугерирају толеранцију према више равноправних верзија прошлости у склопу нове безалтернативности: напредак је наиме заблуда, а капитализам је дефинитивно царство слободе и крај историје. Слика тоталитарне социјалистичке прошлости подједнако је раширена код евроцентриста и код евроскептика. И код једних и код других капитализам  нема алтернативе јер је Други тоталитарни комунизам: као Неевропа или као тамница властите нације. Томе насупрот, треба недвосмислено рећи да је социјалистичка прошлост знатно сложенија од данашње службене слике о њој. Довољно је подсетити на то да је социјализам у 20. веку осигурао период дугог мира (као услова свих услова). Пре ће бити да је југословенско самоуправљање било сложена ауторитарна модернизација, а не обична аутократија нити голи тоталитаризам. Савремена левица мора бити критична према реалсоцијализму, али и кадра да пољуља актуелну догму о социјализму као мрачној прошлости. Нада у улазак у ЕУ налик је ишчекивању блиског овосветског спасења.

Злочини комуниста постали су метаполитичко језгро транзиције коју надзире дуга рука Брисела. Црвену комунистичку заменила је жута европска звезда, а уместо берлинског дигнут је шенгенски зид. У средишту покушаја да се историја комунизма представи као криминални процес је распознавање мотива злочиначког чина. Укидање приватне својине маркирано је као кључно криминално дело и као извор утопије, тоталитаризма и злочина. Да би се стигматизовала левица Резолуцијом Парламентарне скупштине Савета Европе од 25. 1. 2006. злочини фашизма изједначени су са злочинима које су починили исто тако тоталитарни комунистички режими (Резолуција Парламентарне скупштине Савета Европе о злочинима које су починили тоталитарни комунистички режими 2006). Фашистички злочини правдани потребом уклањања другачије крви изједначени су са насиљем комуниста учињеним у име класне правде. Наравно да је и левица делом одговорна за ово стање јер се није на време суочила са сенкама властите прошлости. Изузев критике стаљинизма, остала недела левица је гурала под тепих.

Нормализација национализма је у Србији «појела левицу», а то је олакшала хронична непостојаност интелигенције на овим просторима. У томе предњаче преобраћени левичари који се због раније апологије социјализма сада искупљују његовом демонизацијом. Распад социјалистичке Југославије био је операција на отвореном срцу домаће левице. Левица у Србији јесте свакако маргинализована и због непопуларности Милошевићевог режима код нас и у свету. Није пропуштена прилика да се са рушењем Милошевића демонизује левица уопште, па је владајућа конзервативнолиберална коалиција након 2000-те створила од легализма и европоцентризма нову борбену реторику. Да радикална десница (СРС) након тога није постала бранич сиромашних и незапослених, неуспех левице би можда могао бити схваћен као пролазна слабост. Створена је непрогресивна нестабилност режима у ком су суочени проевропски ултралиберали и социјални националисти. Први крију околност да је ЕУ још увек више пројект фракција мултинационалног крупног капитала, а не интереса широких слојева становништва, а други су још увек заробљени националним интересом којим вешто манипулишу.

То што је зов за одбраном Косова охрабрио мишљење да данас одбрана нације треба да буде приоритет левице никако не треба сматрати природним. Саморазумљива одбрана државне територије лако нормализује национализам, али и неосетно шовинизује левицу. Заборавља се да још од К.Маркса приоритет левице није национални него класни интерес, премда је левица у прошлости (а и данас) тактички користила национална осећања у борби против разних империјализама и колонијализама. Доследној левици национализам никада није био стратешки циљ, многим либералима и конзервативцима јесте. Штавише, левица је неретко предњачила у критици властитог национализма и у томе је разлика између Д.Туцовића и С.Милошевића. Зато треба јасно раздвојити патриотизам од национализма. Критички, а не слепи патриотизам јесте противотров национализму, али може бити и опасан мит.

(/slika2)Да ова равнотежа није поремећена не би се лако антифашизам национализовао. Данашњем режиму антифашизам је такође сметња. Ипак због европског окружења требало је исконструисати српски национални антифашизам да би се преко четника ушло у Европу и да би се заувек кастрирао југословенски антифашизам партизанског покрета.

Са нестанком вишенационалне државе комунисти су постали издајници, а националисти су проглашени патриотима. Како изгледа то је био разлог зашто на просторима бивше Југославије још увек нема нових парламентарних комунистичких партија, док у бившим социјалистичким државама и у западној Европи ове још постоје. Не чуди што је у ратном расулу шовинизам патриотизован, а интернационализам проглашен за издају. Лишена опасности с лева, десница је изгубила осећај за реално. И њена интелигенција теже је поднела победу од пораза. На неки начин и безалтернативност постаје проблем самом капитализму зато што се сваки режим правда угроженошћу од непријатеља. Лишен социјалистичке претње турбо капитализам је данас мање идејно јединствен па је принуђен да оживљава старе и мења нове непријатеље. Џ.Буш је напао Ирак 2003. измишљајући ирачку претњу тајним оружјем. Правдање капитализма лишено антикомунизма осуђено је на импровизацију.

 На збуњеност и повлачење левице у Србији утицало је и понашање европске интелигенције према збивањима на Балкану током 1990-их. Не само што је изостала подршка југословенству и левици извана, него је ојачао антитоталитарни курс. Милошевићев империјализам је чак изједначаван са фашизмом, а Туђманов сецесионизам је претежно оцењиван као демократски отпор. Милошевић је постао симбол споја минулог комунизма и новог националистичког тоталитаризма, националбољшевизма . Злочини у Југославији су у свету медијски поређени са Аушвицом и Холокаустом. Снажна медијска демонизација Срба која је на Западу свесно коришћена и дијаболизација Милошевића као левичара одвраћала је многе од левице. И унутар и ван земље растао је рејтинг антимилошевићевске опозиције која се залагала за легализам и капитализам.

„Булдожер- револуција“ је  2000-те у Србији пружила снажни замах тајкунској приватизацији која је почела и пре тога. Измењени својински поредак тражио је нови поредак сећања. Обновљени српски капитализам након 2000-те променио је називе улица и уџбенике историје. Рестаурација “прекомунистичких костура” у националним историјама утврдила је нове механизме заборава. Бирачка маса осиромашеног друштва не прихвата отворену капиталистичку реторику, па је сигурније наступати преко залагања за демократију.

Демократији није потребно ментално укорењивање у нацији као преполитичкој судбинској заједници. За оне који су лојални пореклу демократија јесте дебата углавном око процедуре, национални интерес је неприкосновен, а капитализам углавном безалтернативан. Није иронија историје то што данас несврстаност бране Тома Николић и Стипе Месић, већ је то резултат и немоћи левице.

Медији су препуни «демократских» дебата, а наличје је огромна незапосленост. Треба најпре деконструисати емфатичну и романтичну визију транзиције и транзицијски фундаментализам као једину основу великих очекивања од ЕУ. Просто речено треба прозрети цинизам владајућих који нажалост има рационални садржај: боље бити експлоатисан, него никада експлоатисан. Лако је уочити потенцијални страх од незапослености који постоји код запослених, као и код милиона незапослених. То је егзистенцијални страх да се буде изгнан из друштва губљењем радног места. То повећава спремност за прилагођавањем и за тим да се буде експлоатисан. Ни предузетници, а ни њихова држава не уклањају овај страх, већ манипулишу њим. Левица треба да овај страх преусмери у процес изоштравања друштвених противречности. А то значи да у ширењу ЕУ на Исток треба видети не само космополитизацију, него и економску колонизацију, а тајкуне који се представљају као нови инвеститори треба маркирати као привредни полусвет .

Не мање одлучно левица треба да се супротстави рефрену неолибералних фундаменталиста да је прошло време фулл тиме јоб и да је у језгру “транзицијске правде” парт тиме јоб. Самовоља капитала лишена отпора левице и синдиката децизионистички заоштрава експлоатацију легализујући отворену самовољу капиталиста код отпуштања запослених. Неолиберална идеологија сматра нормалним нови друштвеноекономски социјалдарвинизам.            

До скора је социолигија била синоним критичке науке, а од скора је све више друштвена технологија која усавршава предузетнички дух и домишља транзицију, уместо да се бави осмишљавањем препрека приватизацији и комерцијализацији и јаловој политизацији свакодневног живљења. У свим сферама пробија се реч леадер као ознака победника у конкуренцији и трци за добити, а профитабилност је постала скоро критериј моралности.

Транзицију треба читати као пут ка неједнакости, легализам као морализам приватизације, а Европску Унију не као братску «велику породицу» , него и као небратско  друштво неравноправних. Ако се лични успех може мерити профитом, друштвени напредак свакако не може.

ЕУ се морализује балканистичким дискурсом: критиком етничког чишћења, диктатуре, рата, хаоса, Босне и Балкана. И њен неолиберализам полази од процедуре и позитивног права као врховног критерија праведности, а запоставља природно право и заборавља да и право подлеже моралној оцени. Правда се легалношћу поступка, чиме морализује позитивно право јер легалност поистовећује са легитимношћу. Избори су круна легитимности, али се мало ко пита о изборној манипулацији богатих који финансирају кампање и стварају „легалне“ установе. Лако је увидети да управо отуда што је кадар да новцем наметне изборну вољу, неолиберализам не стрепи од плурализма.

Наизглед плуралистички и саморазумљив, неолиберални морализам који господари јавним дискурсом у темељу је репресиван. Залагање за демократију, правну државу, «невидљиву руку» тржишта и свеопшту приватизацију не брани додуше другоме да другачије мисли, али неслагање успешно маргинализује снагом новца. Уговор који гарантује само парт тиме јоб увећава слободу, али власника капитала. Реч је о репресивној толеранцији богатих. Реч је о природној еволуцији либералне конкуренције лишене солидарности у расизам и фашизам. Трговина робљем у САД и Бразилу у 20. веку и немачки нацизам подједнако су уверљиви историјски примери доследних до екстрема развијених начела капиталистичке конкуренције. Брутална природа либерализма је крајем 20. века изнова нормализована јер је глобализовани капитализам разорио друштвене везе (све се може купити) и увећао потенцијал насиља. Нестанак социјалне државе гони владајуће групе да више улажу у трошкове безбедности јер расте криминал изазван бедом, а оружане пљачке постају заразни ризични начин стварања почетног капитала.