Мадуро „намигује” Белој кући

Прихватањем хуманитарне помоћи, коју је годинама одбијао под изговором да иза тога стоји прикривени покушај САД да сруше његов режим, Николас Мадуро је почео да „намигује” Бајденовој администрацији. Али амерички председник за сада опрезно вага да ли да ублажи Трампове санкције Венецуели, бојећи се политичке реакције Флориде, којом владају републиканци захваљујући гласовима досељеника из Латинске Америке.

Од Запада изоловани и непризнати венецуелански председник потписао је уговор са Светским програмом за храну УН, који ће омогућити школски оброк за 1,5 милиона деце у земљи која се због ембарга на извоз нафте суочава с растућим проблемом глади. Мадурова влада направила је још један искорак у сарадњи с агенцијама УН. Каракас се са 64 милиона долара придружио и међународном механизму за набавку цепива „Ковакс”, иако је добио један број вакцина из Русије и Кине.

Због пандемије која узима данак представници власти састали су се с норвешким дипломатама и обећали да ће сарађивати с опозицијом Хуана Гваида, коју подржавају САД, како би у што краћем вакцинисали што већи број грађана Венецуеле.

Ови наговештаји промене политичке климе у Венецуели регистровани су и у Вашингтону. Почетком седмице одржан је састанак америчке администрације, којем је присуствовала и заменица државног секретара Венди Шерман и на којем је, како се незванично сазнаје, разматрана могућност подршке неизвесном покушају политичког дијалога између Мадура и његових политичких противника. Стејт департмент није хтео да коментарише састанак, али је портпарол канцеларије за западну хемисферу поручио да САД поздрављају напоре да се ублажи патња народа Венецуеле и ефикасном међународном сарадњом заустави хуманитарна криза.

Чини се да социјалистички лидер још није успео довољно да импресионира Вашингтон не би ли попустио стисак све погубнијих санкција. Државни секретар Ентони Блинкен и даље Мадура описује као бруталног диктатора и обећава да ће и даље као правог вођу Венецуеле признавати лидера опозиције Хуана Гваида, кога као легитимног председника Венецуеле подржава више од 50 држава.

Да ли ће Бајденова администрација и даље следити Трампову политику „максималног притиска”, чији је циљ смена Мадура, или ће попустити видеће се ускоро, на примеру „Шеврона”. САД морају до јуна да одлуче да ли ће овој компанији дозволити да настави с ограниченим бушењем и испоруком нафте. Ако се то догоди биће то и потенцијални спас за Мадура, који вапи за сваким доларом, јер је производња нафте пала на најнижи ниво од 1930. године.

„Сви ови потези указују на то да Мадуро покушава да привуче пажњу Вашингтона. Питање је да ли је Бела кућа спремна да се посвети пуноправној стратегији преговора или ће и даље наставити да делује на исти начин”, каже Џефри Ремзи, посматрач Венецуеле у вашингтонској канцеларији за Латинску Америку, за агенцију АП.

Претходни покушаји дијалога у политички подељеној земљи нису успели и на крају су као резултат дали још јачег Мадура, који се ослања на подршку војске, али и Ирана, Кине и Русије.

Политичка авантура с Хуаном Гваидом, који се уз подршку САД почетком 2019. прогласио за привременог председника, није дала резултате. Мадуро је зацементирао власт победом на парламентарним изборима у децембру прошле године, које су бојкотовале водеће опозиционе странке.

Елиот Абрамс, Трампов специјални изасланик за Венецуелу и Иран, поручује да нема разлога веровати Мадуру, јер није поштовао прошлогодишње споразуме са Светском здравственом организацијом у борби против пандемије.

„Ако ће САД у било којем тренутку да се ангажују, то би требало да се уради само у контексту озбиљних преговора између режима и опозиције, како би ти преговори успели”, каже Абрамс, сада сарадник у Савету за спољне односе.

У напоре да се власт и опозиција принуде да седну за исти сто укључује се и Света столица. Наредних дана у Венецуелу долази државни секретар Ватикана Пјетро Паролин. Иако католички кардинал „формално” долази у Каракас поводом беатификације Хозеа Грегорија Хернандеза, у народу познатог као „лекара сиромашних”, посматрачи то тумаче као припрему терена за почетак преговора власти и опозиције. За неформалног посредника Паролина квалификује то што је био амбасадор Ватикана у Каракасу и одлично познаје политичке прилике у земљи која се налази у дубокој хуманитарној и политичкој кризи.