Косово: оптимизам по службеној дужности

Прошла је деценија од отварања косовског дијалога и тачно осам година од парафирања Бриселског споразума, али Србија и Косово су далеко од неког договорног и одрживог решења.

Креативност директних преговарача, али и Европске уније, равна је нули. Завладале су апатија и политичка инерција а полазишта су дијаметрално удаљена. Преговори су дипломатски ларпурлартизам а дијалог је претворен у показну вежбу патриотизма преко којег политички лидери у Београду и Приштини убирају поене међу бирачима док европски чиновници у свему виде прилику за дипломатско напредовање.

Ако је политичка воља једини пут ка решењу, онда можемо да констатујемо да те воље нема. Све подсећа на Босну где је Дејтонски договор спречио нове оружане сукобе а све остало не функционише. Тако и Србија и Косово: имају Бриселски договор и од њега – ништа. Или готово ништа.

Од парафирања Бриселског споразума априла 2013. једино што је остварено тиче се понеких техничких детаља, договора у оквиру Берлинског процеса који су ограничени на софт питања попут младих и организација цивилног друштва и (нереализованих) економских одредаба Вашингтонског споразума.

Протиче време хибернације уз прећутну сагласност свих, што је троструки парадокс имајући у виду шта би се добило решењем: Србија и Косово би шире отворили врата ЕУ, а Европа би се ослободила једног потенцијалног жаришта.

ЕУ рутински понавља да су регионална сарадња и добросуседски односи кључни елемент процесу приступања ЕУ, али узалуд из Брисела шаљу поруке да би нормализација унији знатно приближила странке у поступку: европска перспектива не делује претерано уверљиво ни Београду ни Приштини. Шаргарепа губи на мирису.

Шаље се и порука да компромис мора да буде основ решења, али ни у обрисима се не назире око чега се врти тај компромис јер су позиције Србије и Косова и даље дијаметрално удаљене.

Београд наставак разговора 11. маја условљава испуњењем прихваћене обавезе Приштине о оснивању Заједнице српских општина а председник Александар Вучић одбија сваку помисао о међусобном признавању. Упорно себе представља као конструктивног миротворца, а у позадини се плаши ризика.

Приштина управо у признавању види једино могуће решење и поручује да их нико и није обавестио о мајском термину. Председница Вјоса Османи поручује да нема дијалога док људи умиру од пандемије, а као прву тему за наставак нуди решавање судбине несталих. Премијер Албин Курти хвали се да је гласао на изборима у Албанији и даје до знања да му је дијалог на трећем-четвртом месту приоритета. Обија да реализује договор о СЗО. Прети тужбом за геноцид против Србије и захтевом за исплату ратне штете.

Вучић Брисел напушта чим стигне Курти. И шта ту онда може да се очекује када их поставе за исти сто? Шта је уосталом урађено од јула прошле године када је дијалог обновљен? Ништа. Статус кво какав највише радује Москву. Истина, у међувремену су промењени главни преговарач Србије и власт на Косову, именован је нови специјални представник ЕУ за дијалог, а у Белој кући је нов човек.

Имају ли све те промене потенцијал да утичу на квалитет дијалога? На наставак да, уз сва дипломатско-козметичка улепшавања, али од решења је јако далеко. Не видим ни један ваљани разлог да верујем у оптимизам европског емисара Мирослава Лајчака који он распирује по службеној дужности.

Европска унија не мења став према Вучићу али још не зна како да се постави према бескомпромисном Куртију који јасно зна шта хоће а шта неће. Његов приоритет је економска нормализација и на тој агенди је добио незапамћену подршку грађана. Немачка више нема тежину да притисне и Београд и Приштину. То би требало да је у надлежности Вашингтона.

Сједињене Државе би могле да имају кључну улогу, али само испод радара јер не желе да омогуће Русији да се укључи. Администрација Џоа Бајдена убрзано ради на обнови координације трансатлантских савезника, али та сарадња је превасходно усмерена на односе према Кини и Русији или климатске промене. Западни Балкан је још далеко од приоритета америчке спољне политике. Питање је и да ли Вашингтон жели да Србију и Косово подвргне снажнијем притиску.

То значи да се, под сенком пандемије, иницијатива поново препушта Европљанима – што је вест која не обећава. На обзорју се не виде нове идеје и енергичност, па ће Београд и Приштина наставити да утврђују своје рововске положаје.

Налазимо се на суреалној територији на којој се више преговара због преговора, а мање зарад нормализације односа. Током мартовске турнеје између Приштине и Београда Лајчак је поновио да Србија и Косово морају да обнове дијалог.

Остварено. Председник Вучић ће у две недеље два пута бити у Бриселу. Да ли то значи да постоје неке нове иницијативе које би понудиле нешто конкретно? Барем иницијатива да дијалог добије неки нови формат? Сумњам. Никоме се не жури. Дијалог је ван радара у Приштини, Београд узвраћа са „зашто би се нама журило?”

Напредовање дијалога зависиће од брзине којом се реформишу српско и косовско друштво. Што, сложићете се, не улива оптимизам. Приморан сам да се сврстам у 73 процента грађана Србије који не верују да ће до нормализације доћи у ближој будућности.

Основна мањкавост дијалога је, по мом дубоком уверењу, његова отуђеност од оних који би од решења требало да имају највише користи – народа Србије и народа Косова. Анкете показују да грађани подржавају дијалог, али не виде никакве користи, што не чуди.

Ако се питамо да ли грађани Србије знају с којим проблемима у свакодневном животу су суочени људи на Косову, и обрнуто, добили би поражавајући одговор. Не знају готово ништа, а све оно што знају су пароле њихових лидера.

Тако смо, наставком дијалога, приморани да још сведочимо о дипломатији која подразумева способност да говорите много онда када немате да кажете ништа. Далеко је још време да не казујете много онда када имате много тога да кажете.