Ниски старт нове владе

Ови економски либерали су стварно у праву: привреди изгледа иде најбоље кад држава ништа не ради – не меша се и не покушава да јој помогне.

Док се целу зиму, пролеће и летњи дан до подне српска техничка влада забављала сама собом, изборним комбинаторикама, белосветским и небеским проблемима, овдашња привреда је, ма колико то обичан свет слабо примећује, упркос свему напредовала и у првом кварталу остварила раст од 8,2 одсто. Обезбедивши тако и новој влади бар једну упоришну тачку: повећавајући јој шансе да, са бременитим наслеђем старе, у којој су, истина, седели и неки будући министри, оствари бар један од пројектованих економских циљева за ову годину – планирани раст бруто домаћег производа. За достизање осталих мораће да се и те како потруди. 

Ако буде радила поучена овогодишњим искуством, неће се мешати у привредничке послове, али ће све снаге морати да усмери не би ли средила своје – државно двориште. Тако ће и привредницима највише помоћи. Ако ни због чега другог оно због тога што је више него очигледно да ће с пролећа подигнути годишњи инфлаторни плафон, са шест на осам одсто, бити увелико премашен и да, ако цене наставе да расту темпом из првог полугодишта, крај године бити обележен двоцифреном инфлацијом. А снажном инфлаторном притиску, слажу се и мање и више либерални економисти, понајвише је, сем политике, кумовала превелика државна потрошња: услед сакупљања изборних поена и испуњења предизборних обећања, мимо реалних могућности надуваних плата у јавном сектору, одлагања реструктурисања и приватизације јавних предузећа, оклевања да се привредни простор очисти од пропалих друштвених и државних фирми, непостојања политичке воље да се држава, отварањем врата конкуренцији, избори са сопственим и приватним монополима, мешања у оно што је посао институција које би по природи ствари требало да буду независне…

Кад се све сабере стартне позиције нове владе су ниске, а изазови високи. Али зато је и поље за доказивање реформске и тржишне оријентације утолико шире. Оставе ли се по страни помаци и пропусти досадашњих економских власти, није на одмет забележити од чега стартује нова влада. Бар ради мерења њеног учинка и пролазног транзиционог и реформског времена.

А нова влада, сем инфлације која је већ за шест месеци достигла првобитно планирани шестопроцентни годишњи ниво, затиче и трошкове живота (седам одсто) који су после дужег периода премашили инфлацију, просечну плату од 32.147 динара и  животни стандард међу најнижима у Европи. По ЕУРОСТАТ-овој математици бруто домаћи производ Србије по куповној моћи тек је на трећини просека ЕУ-27, готово три пута нижи од словеначког, нешто скромнији од румунског и бугарског и нешто виши од македонског. Сачекују је и армија oд 800.000 незапослених (Србија бележи највишу стопу незапослености у Европи), 450.000 екстремно сиромашних  и отприлике толико људи запослених у предузећима зрелим за стечај. И – огромне регионалне разлике и развојне шансе које су у најнеразвијенијим крајевима седам пута мање него у оним условно речено најразвијенијим.

Мада се бруто домаћи производ неколико година солидно увећавао, сада достигнути (око 4.000 евра по човеку) за око 20 одсто је нижи од оног с почетка деведесетих година прошлог века. И слабији је од конкурентских и далеко од европског. Растући спољнотрговински дефицит који је за шест месеци премашио 5,2 милијарде долара и чије је учешће у БДП одавно прешло „црвену линију” прети да угрози макроекономску стабилност и изазове платнобилансну, односно валутну кризу, упозоравају стручњаци. Спољни дуг је истина пао око 26 милијарди долара, али кад пресуши приватизација, ако се до тада не раздужимо, доспеле рате се морају „гасити” из неке друге чесме.

Док је плашљива птица – страни капитал мудро чекао да се смире овдашње политичке турбуленције и да се Србија оријентише, девизне резерве, иако крајем јуна веће него у мају, истањиле су се у одбрани динара на 9,1, односно 9,9 милијарди евра, а државне касе испразниле тако да је према последњем извештају, од буџетског вишка крајем године, мањак крајем маја нарастао на 1,3 милијарде динара.

Нова влада стартује и са не баш повољних позицијама у поређењу са окружењем и далеко од европских стандарда и минимума за улазак у европску породицу, који би иначе требало да достигне у време намењеног јој мандата. Затиче Србију са тек прелазном транзиционом оценом – 2,7, на 23. месту од 29 земаља уписаних у ЕБРД транзициону школу. Као земљу, која би после прве транзиционе фазе и постављених темеља за другу (за приватизацију великих предузећа, реформу финансијског сектора и јачање небанкарских институција) коначно требало да позавршава  и преостала транзициона посла – да реструктурише и модернизацију предузећа, подигне конкурентност и спроведе инфраструктурне реформе.

Спора приватизација (за аукцијску продају остало је око 650 а за тендерску око 40 предузећа, не рачунајући десетак великих јавних предузећа и још око 500 комуналних предузећа чијом судбином ће нова влада морати да се позабави), низак ниво корпоративног управљања, продуктивност и улагања у истраживање и развој међу најнижима у Европи, донели су Србији лош ранг и на другим листама. Светски економски форум  је рангира тек на 91. позицији у конкуренцији 131 земље и на зачеље листе 27 транзиционих економија.

А већа конкурентност, знају то и министри, предуслов је за више страних инвестиција, а оне су опет кључ не само за више капитала него и за више радних места, за технолошко осавремењавање, и бољи менаџмент и подизање домаћих фирми као добављача великих компанија. И тако и већи извоз.

Мада све рачунице показују да је Србији потребно бар три милијарде евра страних улагања годишње и повећање учешћа инвестиција у бруто домаћем производу са, у 2007. процењених 21,7 на најмање 25 одсто, ове године забележен је мршав учинак. Према последњим подацима, Србија је у првом кварталу усисала само 700 милиона евра. И то углавном од прошле године уговорених и договорених приватизација. Осетила је то прва и сасвим директно држава, тачније њен буџет.

А колико ће инвестиција Србија успети да привуче не зависи само  од тога колико ће успешно пирлагођавати своју економију тржишним правилима и повећавати њену конкурентност. Јер инвеститори не иду само за чињеницама, већ и за представом о земљи. А какву ће представу о нама имати они чији капитал прижељкујемо опет умногоме зависи  од владе – од сигнала, економских али и политичких, које буде слала свету.