ПЕТРОЛЕЈСКИ ЗАПЛЕТ

Не опстају најјаче и најинтелигентније врсте, већ оне које се најбрже прилагоде променама.

Чарлс Дарвин

Деценије романсе са јевтиним „црним златом“ одлазе у прашњаве архиве историје. Свет је у стању „нафтног шока“. Цена барела из дана у дан руши све рекорде, а ако је судити по проценама руског енергетског колоса Гаспрома „веома скоро“ ће се успети на коту од 250 долара за једно буре.

После 150 година развоја присуствујемо почетку завршне фазе Ере нафте. Стигли смо близу „Врха нафте“, што је термин који означава тренутак када производња престане да расте и почне да опада. На тој тачки, која означава да је више од половине светских резерви потрошено, нафта постаје све драгоценија и – све скупља.

„Право питање није да ли ће до промена доћи, већ да ли ће заокрет бити обављен у миру и реду или ће бити хаотичан и насилан јер смо сувише дуго чекали да почнемо са припремама за нову еру“, пише Пол Робертс у књизи „Крај нафте“.

Енергија је у епицентру међународних односа. Енергетска безбедност данас је национални приоритет великог броја земаља. И освајање територија увелико је везано за освајање енергије. Сазнаћемо свакако више о томе како је нафтни лоби САД свом председнику наложио да крене да ратује по Блиском истоку не би ли највећи петролејски резервоар света ставио под своју контролу.

„Не сме се дозволити да енергија, као некада комунизам, подели Европу“, упозоравао је председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо у данима када је Русија прекинула испоруке гаса Украјини, а тиме и рањивој Европи.

Министри енергетике држава Г-8 недавно су се у Јапану сложили око новог споразума који одређује циљеве за постизање веће енергетске ефикасности и око заједничке борбе против експлозије цене нафте и гаса.

Свима је јасно да последице могу да буду несагледиве. Зато аларми звоне на све стране. Забринути су и Саудијци, највећи извозници нафте на свету, иако ће девизне резерве краљевине, како кажу експерти, за три године достићи 595 милијарди долара. Забринут је Запад иако ће највећи део тих петро-долара бити пласиран управо на њиховим тржиштима.

Цена петролеја удвостручила се за само годину дана. Увећана тражња, рат у Ираку, претње Ирану, спекулације финансијских мешетара са „папирном нафтом“, пад долара и америчких нафтних резерви, све то на често мистериозне начине формира цену.

Озбиљан свет се припрема за још теже дане који предстоје. Нафта обезбеђује 95 одсто енергије која се користи у транспорту, па је ту удар најјачи. Камионџије и рибари по Европи штрајкују због неизвесне будућности. Британци су потрошњу горива смањили за осам процената. Кола се, рецимо, возе све мање а јавни превоз користи све више. Суседи се организују да би на посао ишли једним а не са два-три аутомобила.

Чувари човекове околине могу да буду срећни. Фосилна горива, попут нафте, највећи су загађивачи планете. Свака криза, па и ова, има неку добру страну. Власник нискобуџетског авио-превозника „Вирџин“ сер Ричард Бросон недавно је у Дубаи слетео „ербасом“ преправљеним на био-погон. Бугарска већ гради прву фабрику овог горива.

Где смо ми ту? Јасно је да Србија као енергетски високо зависна земља може да буде само жртва овог петролејског заплета, и да ће свој енергетски рачун плаћати све скупље. Упркос томе, чини се да смо најмање забринути. Возачи које телевизије интервјуишу на пумпама немоћно шире руке пред новом ценом. Неки се, истина, пребацују на гас мада је то недовољна утеха јер гас прати раст цене нафте.

Мирење са судбином је део нашег менталитета. Удри бригу на весеље. Нема ту штедње. Памтим како су нас ономад уверавали да нам санкције не могу ништа, како ће све брзо проћи итд. Године су пролазиле а и данас санкције спомињемо као једног од узрочника стагнације или назадовања.

Занима ме зато шта на плану енергетског дарвинизма планира држава. Намерно не кажем влада, јер се ради о стратешком проблему који се тиче будућности. Зато бих волео да чујем шта у овим драматичним околностима предузима држава Србија?

Јасно је да ће енергетска политика ЕУ одређивати енергетску политику Србије, земље која је енергетски зависнија од руског гаса него што је то Унија. Али, Србија мора да следи сопствени интерес. Без јалове политизације попут оне око споразума о Јужном току са Русијом који чека ратификацију.

Нити је Русија против тога да Србија уђе у Унију, штавише за то је заинтересована, нити су Европљани и Американци против таквог споразума. Боље стратешки партнер него трговац нафтом и гасом. Мистификације су не само бацање прашине у очи, већ и опасно губљење времена у тешком енерготренутку.

Енергетска безбедност подразумева да се „не стављају сва јаја у исту корпу“, како пише експерт за ова питања Милан Симурдић. „Укључује штедњу енергије, односно развијање енергетске ефикасности, алтернативних и обновљивих извора, што је пожељан политички и технолошки изазов“.

У коју ћемо се енергетску нишу уденути? Штедети нафту? Максимализовати хидропотенцијале и мале водене токове? Ослањати се на енергију ветра, биомасе, сунца? Градити нуклеарку јер су сви изгледи да ће се свет од зависности према нафти одучавати окретањем нуклеарним електранама? Британски премијер Гордон Браун предвиђа да ће у догледној будућности бити изграђено чак 1.000 нуклеарки.

У стратешким документима нема речи о енергетској безбедности Србије. Довољно је осетити мирис нафте који притиска свет, па схватити шта то значи. Да нас сутра не би коштало више него што мора, предлажем да енергетска безбедност буде шести принцип око кога се окупља влада. Ако већ не принцип за себе, нека буде укључена у неки постојећи. Као преамбула или анекс. Они у влади већ знају како се то ради.