Кад празници испразне град

Готово је и празновању је, барем засад, крај. Од данас се, после вишедневног одмора, враћамо у колотечину. Да не кажемо, у свакодневни хаос. А ту пре свега мислимо на саобраћајну ситуацију у нашем граду – на несносне гужве које се одавно више не везују за такозване шпицеве, на дупке пуна паркиралишта, на полегнуте аутобусе градског превоза, на редове у продавницама...

А дивно је било свих ових дана возити се престоничким улицама. Да ли је то била илузија, али чинило се некако да су и семафори наклоњени возачима... ма, све је текло као подмазано.

А не тако давно, још прошлог четвртка већ у раним поподневним часовима, почео је прави пакао. Колоне аутомобила милиле су булеварима, стварали су се саобраћајни „чепови”, нервозни возачи трубили су једни другима користећи сирене као неку врсту звучног преводиоца за псовке које само на српском могу да се изговоре. Пуне продавнице, пуне улице, као у кошници. А онда, на Велики петак наступило је затишје, мало доцније и потпуни мир. Да не рачунамо гунгулу која је првог маја владала на београдским излетиштима, на којима се празник рада прослављао „радно” уз роштиљ и пиво, иако је била Велика субота.

Тог дана увече су се ваљда и ти учесници „прославе” дана када су у Чикагу пре много времена убијани радници који су се борили за своја права заморили, па је у већем делу града забележено да у првим минутима Васкрса није било ватромета и петарди. Није лако кад се „поклопе” два велика празника.

А „техника” преношења празничних дана са нерадних на радне, била је сјајна прилика за оне веште запослене – претпоставка је да их има у огромном проценту – да „споје” празновање тако што ће плитке „рупе” између слободних дана попунити са мало годишњег одмора и тако добити две седмице без обавеза према послу.

И да се вратимо на тему, све је то довело до тога да град буде пуст. А оне старије суграђане подсетило је на нека времена када је Београдом било прилично лагодно возити, када је породици био потребан и довољан један аутомобил, на времена када су улице биле простране за пројектовани број четвороточкаша.

А многи се питају где су то ових дана нестали толики „Београђани”. Наравно, празници али и зов родног краја учинили су своје, а не мали број становника престонице потражио је мало олакшања у туристичким центрима.

Али, од данас све по старом. Оваква слика остаје само на папиру.

Мада, сутра је Ђурђевдан...