Повратак из тишине короне

Мик Џегер (77), легендарни вођа „Ролингстонса”, решио је да удари сопствени печат на излазак из „утамничења” у којем су се, због пандемије, нашли његови земљаци, следбеници острвског краљевског височанства, али и људи широм наше планете. „Ако покушаваш да створиш неку композицију, окачи ме на ’Зум’. Превише буљења у телевизор упропашћава ми мозак”, поручује Џегер у песми коју је снимио у дуету са Дејвом Гролом, гитаристом бенда „Фу Фајтерс”.

Нумера „Олако посртање” („Eazy Sleazy”), како гласи њен званичан назив, настала је захваљујући прекоокеанској интернет сарадњи двојице музичара.

„Ово је песма о изласку из свих невоља и проблема које помињем у тексту, изласку ка нечему оптимистичнијем, ка здравијем начину размишљања”, објаснио је Џегер, додајући да се нада како се након бекства изван зидова пандемије поново враћамо у „вртове земаљских чудеса”. „Биће то сећање које ћеш желети да заборавиш”, закључује.

Подсетимо, после тромесечног затварања клубова и концертних дворана диљем Велике Британије, изазваног пандемијом, острвска земља као да је чврсто решила да се врати уобичајеном животу, пабовима, концертним и изложбеним просторима, шетњама по парковима и трговима обасјаним пролећним сунцем.

Објективно, није само идиличност несметаног дружења оно што тера овдашње организаторе уметничких дешавања, па и рок концерата, да се више и одлучније ангажују. Као и у сваком другом послу, покретач је – зарада.

Планери традиционалне манифестације „Награда Британије”, 11. маја у чувеној „О2 арени” у британској престоници, већ су најавили да ће овогодишњем хепенингу присуствовати чак 4.000 гледалаца. Биће то и прилика да се прецизније одреди до које мере и даље постоји опасност од ширења заразе и да ли је неопходно задржати организовану дистанцу међу посетиоцима у дворани. У то име, око 2.500 присутних имаће специфичну улогу „покусних кунића”, добиће бесплатне улазнице и неће морати да носе маске унутар арене. Ипак, мораће претходно да приложе лекарско уверење да нису заражени. Такође, по окончању церемоније биће у обавези да се подвргну тестирању како би се установило да ли слични догађаји могу да функционишу на поменути начин.

Да седе скрштених руку не намеравају ни са друге стране Атлантика, у САД. У земљи мегаконцерата, који су обележили комплетну рок епоху, чак покушавају да буду и прагматичнији. Тачније, да сваки могући „здравствени” инцидент, једноставно пребаце  на – публику.

Овде добро памте случај једног бинског радника који се пре неких четири године, у концертној еуфорији, оклизнуо и сручио са позорнице право публици на главе, тешко повредивши леђа и кичму. Успео је да се опорави, али организаторима није „опростио” немарност, да би на крају инкасирао чак два милиона долара одштете.

Заговорници великих музичких манифестација свесни су да је ризик достигао врхунац. Најмање што им је потребно јесу одштетни захтеви због ширења инфекције. Управо стога у свим најавама будућих догађаја овог типа јасно наглашавају да не желе на себе да преузимају одговорност и опомињу да немају намеру било коме да исплаћују паре за лечење. Такве поруке су део свих рекламних кампања, а биће исписане и на свакој појединачној улазници.

И док Мик Џегер на своју музику, и музику својих колега, гледа са позиције аутора, извођача, емотивца, уметника... прагматизам оних који у свему виде добру зараду као да прети да надјача. Док вођа Ролингстонса покушава да поврати дух нечега што је заједничка водиља целе генерације, „сакупљачи пара” сматрају да је управо њихов допринос „рок циркусу” оно о чему треба водити рачуна.

Ипак, да ли је у добу пандемије могуће задовољити обе стране, а пре свих многобројну публику гладну концертних лудовања?

Додајмо и да је пред крај марта у Барселони одржан концерт којем је присуствовало око 5.000 посетилаца. Мада су заштитне маске биле обавезан реквизит за сваког гледаоца, тзв. социјална дистанца није захтевана. Присутни су плесали у ритму музике и све је узгледало обећавајуће. Чак ни лекарска контрола на улазу у дворану није помутила добро расположење присутних. „Верујем да смо данас показали да је култура ипак безбедно уточиште”, закључио је један од рок фанова.

Да ретко ко има „петљу” да се инати са короном показује и чињеница да су многе велике музичке атракције још током протекле године морале да буду отказане. Боља времена за обраћање публици мораће да сачекају: Боб Дилан, Џастин Бибер, Џоан Џет, Лук Комбс, „Њу Ордер”, „Пет шоп бојс”, „Деф лепард”... Ипак не би требало сумњати да ће се организатори великих концерата брзо снаћи и наставити свој посао. Како ће се, међутим, из финансијских невоља извући мали клубови, они којих је и највише и где публика свраћа сваке вечери, као по навици, показаће време.