Било једном у Београду

Зима. Тешка, хладна, магловита. Она најужаснија јануарска влага. Цупкамо у холу „Дома синдиката”, чекамо концерт скопске групе „Леб и сол”. Они су први бенд после „Бијелог дугмета” у земљи. Кога то више занима. Месецима слушамо нешто сасвим друго у „Вибрацијама” Слобе Коњовића на Студију Б. „Б’52”, „Клеш” „Полис”, Нина Хаген... харају светским листама и то је и наш избор. О К преживећу само зато што Гиле још неће да призна да „Јес” и „Џенезис” нису најбољи на овом свету. Свирка и није била лоша, онако виртуозна гитара, мало певања, добар звук...

И шта сад. Негде на неко пиће. Једино што је радило до поноћи, ту у крају, је она старинска пензоска кафана преко пута Дома омладине „Морнар”. Е, ту се десило провиђење. Као да се конобар претворио у Пана лично; спустио је пиво испред Љубе који је запевао „Хеј, конобар, два пива, један залогај...” Вриштали смо од смеха. Све се вртело око тога како да „Хипнотисано пиле” уђе у финале ПОК-а (Палилулска олимпијада културе) и добије шансу да сними две ствари у Студију шест Радио Београда. Из ината или чега, настаде жеља да се пријави други бенд који ће да минира целу причу. Од Пана настаде панк и „Електрични оргазам”.

Фебруара те исте 1980. године у театру СКЦ-а свирали су „Панкрти”, предгрупа која обећава „Лимуново дрво” (последња постава Милан, Гаги, Која, Вд). И гле чуда, полудела панкерска групица је користила сва обележја нове пошасти  света и тотално их уз шутке испљувала. Гаги, гитариста „Лимуновог дрвета” и „Катарине друге”, револтиран продао је гитару и купио „бубу” (иако није имао возачку дозволу), а трио је постао ново чудо Београда „Шарло Акробата”. Који месец касније, у том истом театру је предгрупа „Хипнотисаног пилета” била „Електрични оргазам”, исти људи на различитим инструментима. Гиле је са бубњева прешао на место певача и гитаристе и сам угасио свој први бенд после „Паклених резанаца”. У гардеробу је ушао Милан Младеновић и једноставно саопштио: „Свирамо у Загребу у ’Лапидарију’ идуће недеље, хоћете са нама”.

Тако је настала  београдска нововална, панкерска сцена. Ипак, није то све. У оним финијим круговима градских глувара, Пан је био Драган Папић, фотограф. Подршка им је била у часопису „Видици”, који је објавио  велики фото-постер „Дечаци као Идоли” и прави пластични сингл, (ретко ко више да има или га је икад видео) на коме је била  и чувена „Пластика”. Влада је нормално био део екипе још из доба бенда „Звук улице” и тако је то све могло да се споји у једну заједничку причу. Следио је велики концерт у СКЦ-у, последњи бесплатни икад. СКЦ је био демолиран, попуцала су стакла на вратима, одједном је хиљаду и више људи желело све то да слуша. Било је десетак још млађих предгрупе и три велика бенда, као звезде вечери. Стигла је полиција, био је забрањен улазак. Ко је успео да уђе био је херој.

Сећам се провукла сам се кроз прозор на сали Театра (истина, тада сам била певачица „Дефектно ефектних”, само то ми није помогло) и чекала да Божа ватрогасац оде, како бих се убацила у велику салу. Све је било нестварно. Наше зезање, слушање неке нове музике, журке и дружења постали су важни, неко је то хтео да подели са нама. Моји ортаци постали су Панови града, нису имали фруле, нису баш умели да свирају. Имали оно што се зове вајб, енергија, снага, мистерија или шта већ. Просто отворили су неке нове путеве.

Загреб је полудео. Иконе осамдесетих били су цареви Загреба. Девојке су вриштале, хтеле да личе на Нину Хаген. Само најхрабрији фарбали су косе у дречаве боје и носили кариране панталоне са рајсфершлусима. Ципеле су биле „Борово” ХТЗ обућа. Иконографија за коју сте давали стотине фунти у Енглеској овде је била у домаћој радиности и свима доступна. Лети су се носиле „зепе”, такође „Борово” кућне патике, са гуменим ђоном и филцом црним одозго, модно лудило... Још су нас сматрали гвозденом завесом и такве ствари овде нису могле да се купе.

Било је позно лето. Броз је био већ неколико месеци мртав и никога није било брига шта раде млади. Партијски лидери су делили власт и отимали се за своје парче колача. Ми смо били слободни, или је то  био наш привид. Без проблема на сплаву „Лагуна”, паркираном на Ади Циганлији, три главна градска бенда одржала су свирку. „Идоли”, „Шарло”, „Оргазам”. Човече, каква је то била расправа ко ће кад да свира, ко је бољи, ко је популарнији, ко је важнији... За кога, за нас стотинак, или више када се преброји број попијених пива. Дошетали смо до Савске стране Аде да би их слушали. Нормално да скоро нико није имао кола. Више и не знам како су свирали, сећам се само да смо се лудо зезали. Сви смо се трескали, скакали и викали: – А ја кажем, а где је Америка.... Ја сам сам, а крокодили долазе... Мали човек хоће преко црте... Не, речи не постоје, само сећања и емоције.

Кад чујем негде неке Панове фруле, чини ми се као да смо ушли у бајку. Стигли су Панови да нас разбуде и отрезне, да нам покажу пут којим да кренемо, само нису рекли где ће тај пут завршити.

Јесен је у Београду обично депресивна, ова није била. Енцо Лесић (екс „Индекси”) отворио је први приватни студио „Друга маца” за снимање плоча у дворишту Улице Лоле Рибара. Решио је да ова тројка на његов рачун сними по три песме. Он је био продуцент. Ту су снимљени „Маљчики”, „Крокодили”, „Нико као ја”. Енцов друг био је музички уредник загребачког „Југотона”, Синиша Шкарица, познат као Маказица на овим просторима. Убедио је шефове да је то права ствар и пао је договор снима се „Пакет аранжман” и сваки бенд потписује уговор на три године уз обавезу да снима један ЛП годишње. Екстаза. Коначно ће свако имати свој винил. Југотон је већ издао „Прљаво казалиште” и „Филм”, док се ПГП држао „Рибље чорбе” и сличних, тада тотално демоде бендова.

Крај године је био лудило. Дом омладине, „Прљаво казалиште”, први велики панк бенд у Југи, предгрупа „Хаустор”. То је било то. Енглеска бунтовна музика са краја седамдесетих нашла је своје аутентичне наследнике од Триглава до Вардара. Били смо чудо, маме нас нису волеле, али млади су полако полудели и све пре тога у музици као да је нестало.

Уредник на Првом програму Радио Београда