Bilo jednom u Beogradu

Zima. Teška, hladna, maglovita. Ona najužasnija januarska vlaga. Cupkamo u holu „Doma sindikata”, čekamo koncert skopske grupe „Leb i sol”. Oni su prvi bend posle „Bijelog dugmeta” u zemlji. Koga to više zanima. Mesecima slušamo nešto sasvim drugo u „Vibracijama” Slobe Konjovića na Studiju B. „B’52”, „Kleš” „Polis”, Nina Hagen... haraju svetskim listama i to je i naš izbor. O K preživeću samo zato što Gile još neće da prizna da „Jes” i „Dženezis” nisu najbolji na ovom svetu. Svirka i nije bila loša, onako virtuozna gitara, malo pevanja, dobar zvuk...

I šta sad. Negde na neko piće. Jedino što je radilo do ponoći, tu u kraju, je ona starinska penzoska kafana preko puta Doma omladine „Mornar”. E, tu se desilo proviđenje. Kao da se konobar pretvorio u Pana lično; spustio je pivo ispred Ljube koji je zapevao „Hej, konobar, dva piva, jedan zalogaj...” Vrištali smo od smeha. Sve se vrtelo oko toga kako da „Hipnotisano pile” uđe u finale POK-a (Palilulska olimpijada kulture) i dobije šansu da snimi dve stvari u Studiju šest Radio Beograda. Iz inata ili čega, nastade želja da se prijavi drugi bend koji će da minira celu priču. Od Pana nastade pank i „Električni orgazam”.

Februara te iste 1980. godine u teatru SKC-a svirali su „Pankrti”, predgrupa koja obećava „Limunovo drvo” (poslednja postava Milan, Gagi, Koja, Vd). I gle čuda, poludela pankerska grupica je koristila sva obeležja nove pošasti  sveta i totalno ih uz šutke ispljuvala. Gagi, gitarista „Limunovog drveta” i „Katarine druge”, revoltiran prodao je gitaru i kupio „bubu” (iako nije imao vozačku dozvolu), a trio je postao novo čudo Beograda „Šarlo Akrobata”. Koji mesec kasnije, u tom istom teatru je predgrupa „Hipnotisanog pileta” bila „Električni orgazam”, isti ljudi na različitim instrumentima. Gile je sa bubnjeva prešao na mesto pevača i gitariste i sam ugasio svoj prvi bend posle „Paklenih rezanaca”. U garderobu je ušao Milan Mladenović i jednostavno saopštio: „Sviramo u Zagrebu u ’Lapidariju’ iduće nedelje, hoćete sa nama”.

Tako je nastala  beogradska novovalna, pankerska scena. Ipak, nije to sve. U onim finijim krugovima gradskih gluvara, Pan je bio Dragan Papić, fotograf. Podrška im je bila u časopisu „Vidici”, koji je objavio  veliki foto-poster „Dečaci kao Idoli” i pravi plastični singl, (retko ko više da ima ili ga je ikad video) na kome je bila  i čuvena „Plastika”. Vlada je normalno bio deo ekipe još iz doba benda „Zvuk ulice” i tako je to sve moglo da se spoji u jednu zajedničku priču. Sledio je veliki koncert u SKC-u, poslednji besplatni ikad. SKC je bio demoliran, popucala su stakla na vratima, odjednom je hiljadu i više ljudi želelo sve to da sluša. Bilo je desetak još mlađih predgrupe i tri velika benda, kao zvezde večeri. Stigla je policija, bio je zabranjen ulazak. Ko je uspeo da uđe bio je heroj.

Sećam se provukla sam se kroz prozor na sali Teatra (istina, tada sam bila pevačica „Defektno efektnih”, samo to mi nije pomoglo) i čekala da Boža vatrogasac ode, kako bih se ubacila u veliku salu. Sve je bilo nestvarno. Naše zezanje, slušanje neke nove muzike, žurke i druženja postali su važni, neko je to hteo da podeli sa nama. Moji ortaci postali su Panovi grada, nisu imali frule, nisu baš umeli da sviraju. Imali ono što se zove vajb, energija, snaga, misterija ili šta već. Prosto otvorili su neke nove puteve.

Zagreb je poludeo. Ikone osamdesetih bili su carevi Zagreba. Devojke su vrištale, htele da liče na Ninu Hagen. Samo najhrabriji farbali su kose u drečave boje i nosili karirane pantalone sa rajsferšlusima. Cipele su bile „Borovo” HTZ obuća. Ikonografija za koju ste davali stotine funti u Engleskoj ovde je bila u domaćoj radinosti i svima dostupna. Leti su se nosile „zepe”, takođe „Borovo” kućne patike, sa gumenim đonom i filcom crnim odozgo, modno ludilo... Još su nas smatrali gvozdenom zavesom i takve stvari ovde nisu mogle da se kupe.

Bilo je pozno leto. Broz je bio već nekoliko meseci mrtav i nikoga nije bilo briga šta rade mladi. Partijski lideri su delili vlast i otimali se za svoje parče kolača. Mi smo bili slobodni, ili je to  bio naš privid. Bez problema na splavu „Laguna”, parkiranom na Adi Ciganliji, tri glavna gradska benda održala su svirku. „Idoli”, „Šarlo”, „Orgazam”. Čoveče, kakva je to bila rasprava ko će kad da svira, ko je bolji, ko je popularniji, ko je važniji... Za koga, za nas stotinak, ili više kada se prebroji broj popijenih piva. Došetali smo do Savske strane Ade da bi ih slušali. Normalno da skoro niko nije imao kola. Više i ne znam kako su svirali, sećam se samo da smo se ludo zezali. Svi smo se treskali, skakali i vikali: – A ja kažem, a gde je Amerika.... Ja sam sam, a krokodili dolaze... Mali čovek hoće preko crte... Ne, reči ne postoje, samo sećanja i emocije.

Kad čujem negde neke Panove frule, čini mi se kao da smo ušli u bajku. Stigli su Panovi da nas razbude i otrezne, da nam pokažu put kojim da krenemo, samo nisu rekli gde će taj put završiti.

Jesen je u Beogradu obično depresivna, ova nije bila. Enco Lesić (eks „Indeksi”) otvorio je prvi privatni studio „Druga maca” za snimanje ploča u dvorištu Ulice Lole Ribara. Rešio je da ova trojka na njegov račun snimi po tri pesme. On je bio producent. Tu su snimljeni „Maljčiki”, „Krokodili”, „Niko kao ja”. Encov drug bio je muzički urednik zagrebačkog „Jugotona”, Siniša Škarica, poznat kao Makazica na ovim prostorima. Ubedio je šefove da je to prava stvar i pao je dogovor snima se „Paket aranžman” i svaki bend potpisuje ugovor na tri godine uz obavezu da snima jedan LP godišnje. Ekstaza. Konačno će svako imati svoj vinil. Jugoton je već izdao „Prljavo kazalište” i „Film”, dok se PGP držao „Riblje čorbe” i sličnih, tada totalno demode bendova.

Kraj godine je bio ludilo. Dom omladine, „Prljavo kazalište”, prvi veliki pank bend u Jugi, predgrupa „Haustor”. To je bilo to. Engleska buntovna muzika sa kraja sedamdesetih našla je svoje autentične naslednike od Triglava do Vardara. Bili smo čudo, mame nas nisu volele, ali mladi su polako poludeli i sve pre toga u muzici kao da je nestalo.

Urednik na Prvom programu Radio Beograda