Градња метроа опасност за водоизвориште

Предлог Закона о метроу који је крајем априла усвојила влада, могао би, како је недавно најавио Ивица Дачић, председник Скупштине Србије, да се нађе на предстојећој скупштинској седници. Због ове одлуке владе већ су се огласиле организације цивилног друштва које, преко друштвених мрежа, траже расписивање референдума о изградњи метроа на Макишком пољу.

Колико би изградња деценијама чеканог метроа могла да угрози постојеће водоизвориште у широком ободу реке Саве, питање је о коме већ месецима расправља стручна јавност.

Да нам је метро, чија је изградња према историјским подацима требало да почне joш крајем 19. века, 1883. године, преко потребан, нико не спори. Али и даље није јасно колико би и да ли би он могао да угрози постојеће водоизвориште и снабдевање града добром и здравом пијаћом водом.

Према изјавама градских челника, не постоје разлози због којих метро не би могао да се гради на Макишком пољу јер је зона водоизворишта пре осам година смањена. Због тога, тврде, изградња метроа, али и планираног стамбено-пословног комплекса, неће утицати на водозахват у савској долини.

Смањење зоне водоизворишта препоручио је Институт за водопривреду „Јарослав Черни” који је 2013. године радио испитивања овог терена. Њихов извештај о смањењу зона због померања подземних вода усвојило је тада и Министарство здравља. То су били довољни разлози да се крене са плановима о изградњи метроа. Још у децембру када је Скупштина града усвојила План детаљне регулације који омогућава градњу на делу Макишког поља реаговали су стручњаци Рударско-геолошког факултета, Хемијског и Факултета за физичку хемију, Српског хемијског друштва, Грађевинског факултета, познаваоци подземних вода Србије, сматрајући да треба да се ураде додатне анализе пре свих радова.

Зашто је Макишко поље толико важно објашњава и проф. Бранимир Јованчићевић, са Хемијског факултета.

– Макишко поље са својим рени бунарима припада алувијалној формацији реке Дунав и његовим притокама Сави, Дрини и Великој Морави. Београд се скоро у потпуности снабдева када је реч о производњи пијаће воде из рени бунара са Макишког поља јер је квалитет те сировине изванредан. Река Сава практично удара у обалу где се налази Макишко поље и онда се системом љуспи пробија кроз алувијалну формацију. На том путу се „сусреће” са неорганском околином, пречишћава се и тако пречишћена долази до резервоара, а затим до изграђених рени бунара дубине двадесетак, тридесетак метара – објашњава Јованчићевић.

Сликовито речено, Сава удара у Макишко поље, шири се кроз њега, као да наставља свој ток, али не излази на површину. Она пролази кроз слојеве шљунка, песка и других силикатних минерала наталожених хиљадама година, чисти се и тако пречишћена долази до рени бунара.

– Да се савска вода шири путем пукотина и пора, онда не би био проблем. Ми бисмо морали да бринемо само о резервоарима и рени бунарима. Али не, савска вода мигрира лепезасто кроз Макишко поље, због чега је потребно да се она штити у широком појасу – истиче Јованчићевић.

До ових открића дошао је и покојни Петар Пфендт, професор Хемијског факултета, који је испитивао загађење Макишког поља фенолом још деведесетих година прошлог века.

– Померања вода су могућа, али та вода на крају ипак дође до великих резервоара. Управо ово је разлог да се штити што већа површина Макиша, а не да се сужава заштићена зона водоизворишта – каже Јованчићевић.

У Српском хемијском друштву сматрају да није смело да се уђе у овакав велики подухват, а да се претходно не уради једно опсежно истраживање које би обухватило еко-хемијска, геохемијска и хидрогеолошка истраживања целог подручја. Да се тачно процени где је то место које може да се „нападне”, а шта је то што не сме да се дира. Јер може се догодити да се закачи добар део нечега што је много вредније од самог метроа.

Према постојећим плановима, како сазнајемо, метро би требало да се укопава до два метра у земљу, али да се тај простор наспе у висини од четири до пет метара заједно са шинама. То би онда значило, како каже Јован Деспотовић, професор са Грађевинског факултета, да метро може да се, према постојећим плановима, изгради, а да не угрози рени бунаре. Али пре тога морају да се предузму одређене мере заштите.

– У првој зони заштите мора да се испита постојеће стање рени бунара, да се утврди загађење које долази од старог Обреновачког пута уз Аду Циганлију, загађење који долази од депонија уз улицу која од Железника води ка Обреновачком путу и загађење од нафтних резервоара бензинске пумпе који се налазе уз рени бунаре, као и да се истражи утицај пољопривредног загађења на Макишком пољу, али и из залеђа из сурчинског дела. А у другој зони да се организује, пројектује и реализује комплетно и непрестано надгледање како би се спречило загађење – каже Деспотовић.

Он истиче да је неопходно да се утврди садашње стање бунара да би се знале мере заштите које се морају тражити од метроа и будућих инвеститора.

Да ли заједно могу и метро и вода, требало би можда поново проценити. Урадити додатне стручне анализе и то пре него иједна кашика багера ископа земљу на Макишком пољу.

Можда би то, накратко, одложило почетак изградње, али би се тада тачно знало шта, где и како може да се ради – зарад напретка, али и очувања онога што нам је дато.